Zveckanje dominama

Ako film počne sa 2 minuta crnog ekrana, da li to iskoristite kao zgodnu pauzu da još jednom proverite društvene mreže, ili znajući šta je tema filma prihvatite u tišini da je to jedini pristojan način da film počne?

Možda bi svaka priča o zlu trebalo da počne kao priča o nama lično, a svaka priča o zlu društva kao priča o porodici. Temi zla se u filmu Zona interesa (2024) pristupa na netipičan način. Iako je tema filma logor Aušvic u filmu se ne pojavljuje nijedan kadar iz stravičnog logora. Pažnja je usmerena na svakodnevni život upravnika Aušvica - Rudolfa Hesa, koji sa svojom porodicom živi uz same zidove logora. Film se sastoji iz naizgled slučajnih scena u kojima je gledaocu dozvoljeno da prisustvuje svakodnevnim prizorima porodičnog života koji mogu delovati dosadno. Zar nije dosadno gledati Hesovu ženu Hedvig kako nekoliko minuta isprobava bundu? Ali čak i jedan tako jednostavan čin postaje tema za promišljanje kada se zapitamo čija je bunda koju ona isprobava. Čiji karmin je neočekivano pronašla u džepu i šta se dogodilo sa vlasnicom karmina koji ona nanosi u sledećoj sceni? Posmatrajući petoro poslušne dece kako se igraju, pričaju priče, kupaju u jezeru, tek u detaljima nam se otkriva strašna pozadina njihovog raja, jer Hesov sin sakuplja zlatne zube, majka pomene da je pronašla dijamant u pasti i pohvali se kroz smeh da je zovu kraljica Aušvica, lepotu njihove bašte može razbiti pitanje odakle stiže pepeo kojim ga đubre, a kada brižni Hes proverava da li je tuš u dvorištu dobro zatvoren u daljini se nazire dim iz dimnjaka koji su jedan od simbola Holokausta. I dok nam u filmu nedostaje ugao iz koga nesrećni logoraši povremeno mogu čuti veselu dečju ciku sa druge strane zida, igru Hesove dece često nadjača krik sa one strane. Naviknuti na krike, pucnje pištolja, naređenja da se neko udavi u reci, deca zajedno sa roditeljima uživaju u porodičnom raju o kome je Hedvig, kako kaže, oduvek sanjala.

Verovatno je ovakav pristup temi zla mnogo prikladniji i potrebniji od njegovog direktnog prikazivanja sa onu stranu zida, gde je zlo potpuno manifestovano, tako da ga je vrlo teško ne prepoznati. Ovakav način pripovedanja nas opominje i na tezu Hane Arent o banalnosti zla i to kako možemo pristati da doprinosimo zlu ukoliko se od nas zahteva da učestvujemo u aktivnostima koje su nam predstavljene dovoljno banalno. Film nas poziva da postepeno prepoznajemo zlo u njegovim sitnim naznakama unutar Hesove porodice, pa to možemo shvatiti i kao poziv da primetimo zlo koje se ušuškava u našu svakodnevicu, nacionalne parole, dodelu ordenja, proslavu zastave, porodični milje i razne druge stvari pred kojima zbog njihove lepote često isključujemo radar kojim inače detektujemo zlo. Te sitne klice zla možemo lako prepoznati čak i u svakodnevnim razgovorima. Teško da se možete pohvaliti da razgovori sa komšijama ili poseta porodičnoj slavi neće proći uz komentar kuma koji kroz zalogaj objašnjava kako su Đinđića ubili jer je bio kriminalac; Dodaj mi so, a što se tiče hladnjača, mislim da nam je to podvaljeno; Ne znam, meni je taj Borko što su ga prebili bio uvek antipatičan; Nije mi jasno šta se oni žale, ko im smeta da rade šta hoće u svoja četiri zida...

U takvim situacijama, u kojima se zlo banalno manifestuje u površnom rezonovanju koje ima raspon od neinformisanosti i nerazumevanja društvenih dešavanja preko direktne diskriminacije i netolerancije prema drugačijem, do nespremnosti za suočavanje sa bolnom prošlošću, što posredno štiti one koji su oštetili društvo, u takvim trenucima se setim jedne stare kutije domina koju sam kao dečak dobio na poklon.

U tim ratnim godinama zlo nije bilo toliko daleko. Učeni smo da je tu blizu i čak kada bi se naši očevi i djedovi zadržali da ih ne vidimo po nekoliko dana, znali bismo da nas čuvaju od zla koje vreba. Posle takvog odrastanja nije neobično ako nam je potrebno i 15-20 godina da bismo shvatili da je situacija sa zlom daleko komplikovanija. Trebalo je da protekne još više vremena da bih primetio šta krije jedna naizgled obična kutija domina. Ta kutija je za mene na prvi pogled postala magična, ne zbog vremena koje sam mogao potrošiti u igri, već kao rešenje problema koji sam imao dok sam crtao stripove. Jedan od zadataka u toku rada na stripovima bilo je i osmišljavanje imena junaka za koja sam želeo da zvuče nesvakidašnje i egzotično. Kutija je pomogla na neočekivan način, jer je po sebi imala ispisanu gomilu imena sa kojima se inače nisam sretao. Bila su mnogo lepa i neobična. Bilo mi je čudno kako ih ima toliko različitih, a da ih nikada pre nisam čuo. Tako je jedan od glavnih junaka mojih stripova, koga sam osmislio po uzoru na Konana, dobio ime Adnan. Trebalo je da prođe mnogo vremena da shvatim koliko je neobično što se ta kutija domina našla u mom detinjstvu, koliko toga može kriti jedna dečija igračka i koliko je neobičan splet okolnosti u kojima je dete od tih nepoznatih imena napravilo heroje. Od trenutka kada sam to shvatio, u momentima kada se povedu neprijatni razgovori u kojima se može naslutiti klica zla, ja obično ne čujem zveckanje oružja nego čujem kako zvecka drvena kutija sa dominama.

Često se i ne trudimo da prepoznamo zlo ukoliko nam deluje da nije usmereno ka nama, pa smo skloni i da učestvujemo u njemu ako je njegova manifestacija dovoljno banalna. Lako se zaboravi da zlo po definiciji uništava i samo sebe, pa na svom putu samo privremeno može preferirati jednu stranu. U filmu Zona interesa na to nas podseća scena u kojoj Hes u jednom trenutku pomisli da je reka u kojoj se kupaju njegova deca otrovana ili kada prepričava ženi kako je čak i na proslavi toliko zaokupljen poslom da samo razmišlja o tome da li bi bio sposoban i svoje saradnike da uguši gasom u prostoriji sa tako visokim plafonom. Naravno, Hes može izgovoriti takve strašne misli, a njegova supruga mu to neće uzeti za zlo, jer već u sledećem trenutku ga možemo videti u zagrljaju sa decom, vidimo koliko se emotivno oprašta sa konjem kojeg voli, koliko je drag prema psu koga sretne na ulici i koliko je plemenit upravnik logora koji brine o jorgovanima i izdaje naređenje da se kazne oni koji oštete to divno cveće (podsetiti se teksta Dade Vujasinović „Iz života kišnih glista“).

Da u filmu nije prikazana jedna istorijska priča delovalo bi nam da je nemoguće da jedna srećna porodica ne primećuje pakao sa druge strane svog raja. Istoričnost priče nas opominje da smo spremni da progledamo zlu kroz prste svakodnevno. Vrlo lako nas je zavarati ako to zlo uvijemo u poklon najdraže osobe, ako nam bude saopšteno na slavskom ručku uz žito, ako ga umotamo u zastavu, ispevamo uz melodiju himne... Potrebno je sakupiti snagu da se pogleda na onu stranu zida, jer čak i ako smo potpuno operisani od empatije, bitno je da znamo da taj zid nikada nije dovoljno čvrst da zlo drži samo sa jedne strane. Da li nas može iznenaditi ako sistem koji je organizovao hladnjače i prikrivao zločine, jednog dana učestvuje u izbornom inženjeringu koji ukida slobodnu volju svom vlastitom narodu? Potrebno je da dovoljno strpljivo pogledamo čak i dečje igračke, zavirimo u kutiju domina čiji mrak može zahtevati i dva minuta tišine, jer samo je privid da postoje zidovi koji zlo koje čine nama bliski drži daleko od nas. U stvarnosti, svi plivamo u istoj reci koja u svakom trenutku može biti otrovana.

Ovakav pristup temi deluje kao nešto što, ako ne rešava, onda bar vrlo uspešno nagriza problem metafizičkog zla. To neshvatljivo zlo, za koje se pitamo kako je uopšte moguće da postoji u svetu u kome svako za sebe misli da je na strani pravde, deluje kao da je posledica domino efekta, sitnih klica zla koje krećući od pojedinca, ili porodice kao osnovne jedinice društva, mogu da se nakupe da bi se sa onu stranu zida manifestovale kao ogromna zver, koja nam odjednom deluje toliko strašno, da je nikako ne možemo prepoznati kao nešto što je nekada sedelo za našim porodičnim ručkom. To zlo koje ćemo u njegovoj jasnoj manifestaciji lako osuditi i o njega se ograditi, možemo pobediti jedino ukoliko pristanemo da ga primetimo u svim njegovim banalnim svakodnevnim manifestacijama. Ukoliko se oglušimo o krik sa one strane, tvrdeći da naša svakodnevica nije odgovorna za taj krik, za suočavanje sa zlom će biti kasno kada taj krik postane naš.

Spomenik žrtvama logora na Sajmištu