Prometejevo nasleđe
Dok sam bio klinac dešavalo mi se da ne mogu da spavam zbog toga koliko sam se plašio Sunca. Na kraju osnovne škole, kada sam saznao da će se Sunce posle koje milijarde godina pretvoriti u crvenog džina, na raspustu sam pokušavao da izračunam koliko bi bilo potrebno udaljiti našu planetu od Sunca da život na njoj preživi. Čak i kada bih zaboravio na taj problem, koji sam osećao kao da nas čeka tu iza ćoška, bilo je dovoljno da se setim samo koliko je Sunce ogromno da bih ga se i dalje plašio. Često je to uspevalo da mi užari i najlepše svitanje, da mi užasom prekrije i najromantičniji zalazak sunca i da sve zvukove nadglasa strašnim zamišljenim hukom.
Kada sam, u malo slučajeva, ocu priznao šta me muči, uglavnom mu moj strah nije bio baš jasan i obično bi mi rekao da ako me nešto muči to mogu pokušati nacrtati ili napisati. Dugo mi je trebalo da shvatim koliko je to bio savršen savet i dugo mi je trebalo da prihvatim da su nam naši strahovi i muke dati kao poklon, ako uspemo da ih pobedimo i sa njihovom odrubljenom glavom pronađemo izlaz iz lavirinta.
U zrelijim godinama, kada sam imao loše dane i kada se dešavalo da mi sve izgubio smisao, u jednom trenutku sam primetio da mi razmišljanje o nekim neobičnim temama čini život predivno smislenim. Tako sam često pokušavao da dočaram sebi o čemu je mogao da razmišlja Mojsije dok je silazio sa Sinajske gore ili o čemu je razmišljao Prometej dok je čekao Zevsovog orla okovan na steni. Ove teme sam i prijateljima ponekada predstavljao kao potpuni lek protiv besmisla, jer tako je čarobno što čovek kad god poželi može da se zanima pokušavajući da shvati o čemu je razmišljao Prometej.
Tako se u poslednjih nekoliko godina, vrlo često vraćam Prometeju razapetom na steni i pokušavam da shvatim na koje sve načine njegova priča ima veze sa odnosom, nauke i društva, mita i saznanja. To me je navelo da probam da napišem kratku priču o njemu, ali ta priča je krenula da se razmotava i nikako nisam mogao da je uhvatim za rep. Nisam bio siguran šta raditi sa tekstom koji se otima kontroli. Zato sam odlučio da sve ono što mi je padalo na pamet maksimalno skratim i objavim u potpuno sažetoj verziji, a sve ostale ideje ostavim u rezervi ukoliko se odlučim da priču nastavim u obimnijoj formi. Ta skraćena verzija priče je pred vama i zato bi mi značio svaki vaš komentar. Hvala vam na strpljenju ako se odlučite da je pročitate.
Fotografija delimičnog pomračenja Sunca fotografisana kroz filmsku traku 20.03.2015. godine