Jasenovac

JASENOVAC
05.08.2023. godine

„Ne bih se usudio da pokušam da ispričam priču o Jasenovcu. To je jedno od velikih civilizacijskih pitanja.“ Verovatno se pogrešno sećam da smo baš tako započeli razgovor, jer mi se ta rečenica najjače urezala u sećanje. Nas dvojica smo se našli da popričamo o filmu Dara iz Jasenovca. Bili smo prilično iznervirani lošim scenarijom filma, verovatno jer smo očekivali previše. Kritikovali smo film i rekao sam prijatelju da me plaši kada se površno govori o tako velikim temama. Ne možemo veću uslugu učiniti zlu od toga da ga predstavimo jednostavnim. Svođenje kompleksnog pitanja na monstruozni odnos zveri prema nevinoj deci je možda čak skrnavljenje te velike teme.

Prijatelj me prekinuo i rekao: evo oćeš da ti u par minuta posložim crtice za priču o Prebilovcima za film. Mnogo je manji broj žrtava, pitanje koliko ljudi uopšte zna za Prebilovce, posebno ako tvrde da se o Jasenovcu nije učilo u školi. Priča je stravična, a pokazuje kako se zlo transformiše, maskira, koliko je neuhvatljivo i teško objašnjivo. Mislim da je kao prvu crticu naveo scenu u kojoj hrvatski dečaci dotrčavaju do srpskog sela pokušavajući nagovoriti komšije da pobegnu pred ustašama. Selo napuštaju vojno sposobni računajući da bi samo oni bili meta. Usledili su stravični zločini i neopisiva zverstva nad nejači koja je ostala u selu. Čak i ovde kada to samo pominjem, imam potrebu da zastanem, jer u pitanju nisu bila samo ubijanja nedužnih žena i dece već brutalna zverstva koja priči daju jednu posebnu dimenziju. Monstruoznost se vrlo brzo demaskira od ideoloških i nacionalnih motiva otkrivajući kako se iza njih kriju i jednostavne lične želje za bogatstvom. Dolazi do preokreta kada se čelnici NDH oglušuju o želje zločinaca odgovornih za strahote, naseljavajući umesto njih svoje oficire u najbolje otete kuće. Predvodnik zločinaca Ivan Jovanović Crni je zbog toga revoltiran, a 1944. odlučuje da pređe na suprotnu stranu. Nastavlja borbu kao partizan i izlazi iz rata na pobedničkoj strani. Živi u Vojvodini posle rata, a pronalaze ga tek 1956. i osuđuju za zločine na smrtnu kaznu. Žrtve iz Prebilovaca se u godinama koje dolaze slabo pominju, jame se betoniraju. Tek 1990. počinje istraživanje jama, a 1991. godine izlazi film Zdravka Šotre „Evo naše djece“ o susretu onih koji su preživeli rat sa posmrtnim ostacima svojih porodica. Gradi se crkva u Prebilovcima, žrtve se proglašavaju mučenicima, da bi se na tom spomenitom mestu u ratu 90-tih ponovno odigrale stravične scene. Ime osuđenog zločinca Ivana Jovanovića Crnog se pojavljuje na spisku boraca za slobodu na spomeniku u Čapljini podignutom 2002. godine.

Već te crtice koje je izvlačio po pamćenju delovale su mi sadržajnije i kompleksnije od radnje filma koji smo pogledali. Pokušavajući da povučemo paralele o besmislenosti i složenosti zla, što nas može uputiti da se lakše odreknemo navijačkog pristupa bilo kojoj ideologiji naciji ili strani, pomenuli smo i Ivana Gorana Kovačića. Mislim da me je prijatelj pitao: šta misliš koliko ovih što kažu da se o Jasenovcu nije učilo u školi, koliko njih zna da je Hrvat ožalio zločine nad Srbima kao što to niko nije uradio? Pošto se tih dana nepristojno i besmisleno komentarisao neuspeh filma o Jasenovcu u borbi za oskara, to je bio odličan momenat za takvo pitanje. Verovatno nema mnogo umetničkih dela koja na strašniji način predstavljaju zločine i dublje oplakuju žrtve od Kovačićeve poeme Jama iz 1943. godine. On ju je napisao užasnut zločinima kod Livna gde je veliki broj Srba bačen u kraške jame. Još ratne 1944. godine odštampano je 250 primeraka poeme koje su umotane u padobranska platna, pa su primerci poslati i Čerčilu, Ruzveltu, Staljinu i Pablu Pikasu. U francuskoj je poema objavljena u prevodu sa Pikasovom ilustracijom. Verovatno odatle potiče i priča koju mi je tada prijatelj pomenuo, a nisam uspeo da joj uđem u trag, da je čuveni Pikaso čitajući poemu izjavio kako bi voleo da Francuska ima tako velike pesnike kao što je Kovačić. A priča o Kovačiću i jeste toliko bitna zato što, ne samo da se kod nas verovatno ne zna dovoljno o njemu, nego čak i kada se zna, pitanje je da li se pominje da su ga 1943. godine u selu Vrbnica u blizini Foče, bez obzira na njegovu poemu, ubili četnici. Ubili su ga zajedno sa poznatim beogradskim lekarom i profesorom Simom Miloševićem. Eto bar spomenika profesoru Miloševiću u Žarkovu pa i desetak domova zdravlja po Beogradu nose njegovo ime, ali se u blizini tih domova može i danas pronaći poneki četnički grafit.

O ovom razgovoru sam razmišljao kada sam prvi put posetio Jasenovac. Stajao sam pred betonskim cvetom u potpuno gluvoj i oblačnoj zori. O spomeniku sam ponešto znao, posebno iz memoara profesora Bogdanovića. Setio sam se da je bez obzira na njegov spomenik u Jasenovcu, iz Beograda proteran 93. uz grafite u njegovoj zgradi koji su ga nazivali ustašom. Sa njegovim specifičnim i nezavisnim razmišljanjem bio je nepodoban, a onima koji su ispisivali takve grafite lakše je bilo da u profilu cveta prepoznaju slovo „u“, nego da pročitaju koliko je proživaljavao patnju žrtava. Može se čak pronaći da je pri poseti Jasenovcu bivao toliko užasnut i preplavljen emocijama da bi ispod cveta gubio svest. Iznenadilo me je kako sam preskočio da pročitam ili sam zaboravio šta će me sačekati u podnožju spomenika. Na drvenim daskama stajala je tabla i uvela ruža, a na tabli su bili stihovi ispod kojih je stajalo ime Ivana Gorana Kovačića.