2023. godina u 34. intimna trenutka
Ovogodišnje kusure trenutaka koji su naknadno sazreli sam odlučio da posložim prema položaju sunca na nebu, pa sam tako celu prethodnu godinu smestio u jedan neobičan dan. Iako to daje neprijatnu iluzuju skraćivanja godine na samo jedan dan, prednost je u tome što je omogućilo da se vreme potpuno razbije. Prošlost i budućnost je pomešana i njihovim naknadnim tumačenjem možemo da prepoznamo simbole kojima upravo vreme inače nije dozvolilo da se dodirnu i stanu jedni pored drugih.
Sunce jesam čekao da izađe u Kragujevcu i na ulici sam bio pre pet, a onda sam se iznenadio kada sam shvatio da sam okasnio, jer je ulicom uveliko tekla kolona ljudi koja me kao bujica navela da posetim Zastavu. Ulice su još uvek bile obasjane neobičnim izvorima svetla, kao što je mašina sa igračkama, a one upućene neće iznenaditi da sam u jednoj muljavoj bari prepoznao izvrnuto neonsko svetlo Telekoma. Čim je izašlo, sunce je prvo udarilo u jedan Reno 4 u Đorđićevoj ulici u Zagrebu, već u sledećem trenutku je poželelo dobro jutro biciklistima u Beogradu i odsviralo par nota na harfi Mosta na Adi. Tako brza smena prizora pod suncem ostavila je utisak da sunce ne svira među tim žicama, već da se zakačilo i zastalo, a da se gradovi i prizori pod njim smenjuju. To me podsetilo koliko je dobro nekada zastati, udahnuti i početi sa fotografijom iz početka. Setiti se da na fotografijama nisu ni zgrade, ni pejzaži, ni ljudi, već da je na fotografijama samo svetlost. Fotografija može biti i samo jedan zrak sunca koji je na neobičan način pomilovao jedan žbun, ili jedan pramen rečne trave koju je Una pedantno začešljala, fotografija može biti draperija sunčeve svetlosti prebačena preko neobične ulične scene, ali i podloga za siluetu jednog grada. Tek kada suncu dozvolimo da odmori u zenitu, dok promislimo o ovoj divnoj ideji, možemo ga lansirati o tetive mosta da nastavi da iscrtava svetlošću prizore čak i kada glavnu ulogu na fotografijama glume senke. Onda možemo pustiti i ljude da stupe na binu koju je svetlost iscrtala. Kao što i u naš život, često nepozvano, ušetaju slučajni prolaznici, i ovde u kadrovima koje mislimo da odlično poznajemo, baš oni često kumuju potpuno neočekivanom raspletu situacije i čine da scena postane besmislena ukoliko ih uklonimo. Bilo da šetaju pored tvrđave u Zadru, kroz park na Voždovcu, pored Dunava u Novom Sadu, ti ljudi mogu delovati kao da nose istu majicu, kao da su isti ljudi i u tome možemo obnavljati gradivo poruke koju već dobro znamo. Njih je divno posmatrati jer nam nekada mogu biti putokaz za požarni put, nekada nas mogu pitati za pravo skretanje ili pojuriti zajedno sa nama ka zvezdi koja u svakom trenutku može zastati na nebu i odlučiti da krene silaznom putanjom. Osim potpuno očekivane fascinacije svetlošću, iznenadilo me je koliko se krst često pojavljuje u ovim trenucima koje naknadno pretresam svake godine. Možda upravo zbog devalvacije tog simbola, što fotografija kao pitanje lako postavlja stavljajući ga na tas sa drugim simbolima. To nas može navesti da se pitamo da li bi i zlatnu Blaženu Djevicu Mariju bilo dobro da uvek gledamo samo u odrazu, da li bi svaku katedralu i crkvu valjalo držati prekrivenu skelama kako nam ne bi pogled odvlačile od iskre na nebu koju ne brine mnogo naša priča o tome u koje kočije ćemo je smestiti. Na kraju, kada nam izgleda da je uzaludno da njenu putanju pokušamo stići čak i biciklom, postane jasno da se skoro od same zore, kao glavni lik ove priče, nametnula i ulična lampa, a koju opet mogu shvatiti kao jednu jedinu koja me uhodila gde god da sam krenuo. Baš u presudnom trenutku, pred zalazak sunca, ona nam priznaje koliko lako može biti polomljena kamenom, ali je jasno da čak i oni plamenovi koji su napravljeni od kamena još lakše mogu biti oskrnavljeni grafitima. Posebno će nas iznenaditi ono što možemo saznati ako se raspitamo ko je te kamene plamenove i zašto rasplamsao. Ipak, ta svetlost lampe, koju sami stvaramo, nekada je jedini vodič kroz oluju, nekada je razlog oluje, a čak i kada lampa utihne baš u trenutku dok pokušavam da je fotografišem, mogu se pitati šta je tu tačno van službe. Lampa, tramvaj, zvezda ili krst kada se pokuša upaliti sveća za političara koji se drznuo da ima svoj autentičan glas? Da li je odsustvo svetlosti lampe u noći razlog što se preti kako će van službe biti stavljeni neki simboli za koje bi se reklo da su nam neophodni? Šta je na kraju ritual u kome učestvujemo? Da li je to paljenje sveće neminovnom stavljanju van službe sveta za koji nismo razumeli da nije ni bitno da li postoji, da li je to vera da našim sitnim plamenom možemo učestvovati u izgradnji sazvežđa ili je to ritual praznoverja da jednostavnim zbrajanjem možemo pretpostaviti dolazak jedne mnogo lepše 2024. godine?
