Evropsko nasleđe

Kada sam posetio Kuću evropske istorije u Briselu, među 7 stavki evropskog nasleđa nikako nisam očekivao da ću pronaći stavku „Genocid“. Mislio sam kako Evropa može da se pohvali bogatom kolekcijom vrednosti i dok ih sve nabroji može lako da preskoči one mračne strane koje joj ne idu u prilog. Međutim, postavka u Kući je vrlo samokritična i došavši u Brisel iz Srbije takav odnos sam doživeo kao veliko osveženje.

Zastave Evropske Unije ispred parlamenta u Briselu

Kuća evropske istorije - Brisel, Belgija

Uz stavke koje sam očekivao, kao što su evropska filozofija, prosvetiteljstvo, vladavina prava, humanizam, na spisku su se našli i eksponati koji su bili simboli nasilja, giljotina, okovi kao simbol robovlasništva i fotografije koje su ilustrovale poslednju stavku, a to je bio genocid. Osim priznanja da uz sve pozitivne strane, Evropa u svojoj prošlosti ima mnogo toga na šta nije ponosna, posebnu lekciju ostavlja način na koji se govori o tim temama. Kada se govori o robovlasništvu, Evropa se priseća sramotnog dela istorije u kojoj je način na koji je funkcionisala podrazumevao robovlasništvo, ona se u tom izlaganju samo na tren zahvaljuje samokritičnosti i humanizmu koji su doveli do toga da robovlasništvo ne postoji više u strašnoj formi u kojoj je postojao, ali se izlaganje kao i svako drugo završava kritikom. U slučaju robovlasništva, na kraju dolazi propitivanje, gde se trenutno nalazimo i da li uopšte možemo da tvrdimo da više ne živimo u robovlasničkom društvu.

Evropska filozofija kao jedna od stavki evropskog nasleđa koja je u temeljima savremene civilizacije

Robovlasništvo kao jedna od stavki evropskog nasleđa na koje Evropa nije ponosna

Pristup kod genocida je još upečatljiviji i daje posebnu lekciju iz kulture. Kada se govori o genocidu, a tim povodom se pre svega pominje Drugi svetski rat, Evropa ni u jednom trenutku ne želi pronaći krivca u jednom narodu, već te strašne epizode doživljava kao svoju kolektivnu grešku, deo svoje istorije koju mora što više osvestiti i o njoj što više učiti.

Takav pristup dodaje vrlo vredne metavrednost koje nemaju svoje eksponate u Kući, ali se njihovo prisustvo oseća na svakom koraku. To su samokritičnost i preispitivanje koje su neophodne u svakoj zdravoj zajednici, takođe i suočavanje sa krivicom bez potrebe da se krivica prebaci na drugog, kao i širenje svesti o krivici kako bi se pojave zločina i njihovih posledica što bolje razumeli.

Sve navedene vrednosti ostavljaju osećaj nade da društvo koje nauči da razgovara samo sa sobom može biti zdravo i funkcionalno i pripadnost ovakvoj Kući ostavlja osećaj ponosa, pa mi je posebno bilo drago kada me je na sledećem spratu sačekalo iznenađenje.

Iako Srbija nije članica Evropske Unije, u Kući postoji mesto za našu skromnu kulturu. U delu koji se bavi razvojem nacionalnih država i definisanjem nacionalnosti kroz jezik, uz Danteovu bistu u vitrini stoji Srpski rječnik - Vuka Steafanovića Karadžića, dok na drugom kraju vitrine gde je tema parlamentarizam i ustavotvornost stoji primerak Sretenjskog ustava Kneževine Srbije.

Srpski rječnik Vuka Stefanovića Karadžića pored biste Dantea

Sretenjski ustav Kneževine Srbije