To su ruke

Moj sestrić je nedavno doneo iz vrtića crtež svoje majke i rekao joj „Nacrtao sam te da imaš četiri prsta jer nije bilo više mesta.“ Zapitao sam se koliko bi procesorskog vremena i podataka bilo potrebno da se veštačka inteligencija istrenira pa da upola šarmantno opravda teškoće koje ima pokušavajući da savlada crtanje ljudskih šaka. Razmišljajući o toj nedokučivosti ljudske šake izronio mi je u mislima Andrić, kako sedi u kupeu voza preko puta Goje i gleda fascinirano u šake velikog umetnika. Sećam se tog opisa, i sa koliko strahopoštovanja je posmatrao smrtne ljudske ruke koje stvaraju besmrtna umetnička dela. To je ostavilo toliko snažan utisak na mene da sam razumeo kako je skoro nepristojno upoznati se sa nekim umetnikom, a bar na trenutak ne pogledati u njegove ili njene šake. Ne sećam se da li je Andrić tada prirodno pomislio i na veliko pitanje o Mikelanđelovim rukama. Da li se setio čuvene dileme o tome da li bi taj genijalni umetnik bio umetnik čak i da je rođen bez ruku, da li bi bio najveći umetnik koji je ikada živeo čak i da nikada ništa nije stvorio. A bez obzira na naše očekivano divljenje šakama koje su u evolutivnom razvoju bitne skoro koliko i razvoj mozga, ja sam se upravo šaka plašio. Znam da sam u dnevniku, davno, na jednom mestu, napisao kako je ljudska šaka poražavajući vid čovekovog postojanja. Ne znam da li je to majka znala zato što sam joj rekao ili po nekom njenom instinktu, ali se sećam da mi je posle jedne svadbe prišla i rekla „Znam da ti nije bilo dobro, videla sam kako gledaš svoje ruke.“ Znala je da ih se plašim, ali kada sam nedavno video moju ruku na naslovnoj strani knjige nisam se uplašio. Šaka je bila hrabra i dominantna, glumila je diktatora ili spin-majstora. Bila je presečena jednom svetlosnom linijom za koju sam prijatelju tvrdio da se ne može razumeti bez poznavanja kvantne elektrodinamike na šta mi je on kroz smeh obećao da će me zadavati. Kao izvor svetlosti se nije ponašao samo taj grubi presek pleksiglasa već i jagodice koje dodiruju površinu, baš kao da su dočaravale svoju osetljivost. Pomislio sam da je trebalo da priznam ocu kako mi je uvek smetalo kada lupa jagodicama po stolu dok mi objašnjava programiranje, jer me to boli bez obzira čiji prsti lupaju. Majka je zastala ispred velikog postera sa slikom moje šake. Setio sam se sladoleda koji sam trenutak pre te fotografije pojeo i na pamet mi je palo da bi majka mogla da se seti svadbe. Ne znam da li je pomislila na svadbu ili na strah, jer samo je rekla „Čekaj da uslikam ovo da okačim na stori.“

Fotografija na koricama knjige Sergeja Gurijeva i Danijela Trajsmana - Spin diktatori.
”Možda najznačajnija i najprovokativnija politička studija današnjeg doba. Spin diktatori su knjiga o novom ruhu tiranije u 21. veku.
Gurijev i Trajsman pokazuju zašto su stare diktatore koji su vladali strahom i fizičkom represijom zamenili novi spin diktatori koji vladaju propagandom, poluinformacijama, javnom konfuzijom i spinovima.”
Knjigu možete poručiti na sajtu Arhipelaga.