Fotografija mirisa
Reku u kojoj sam naučio da plivam nisam video skoro 30 godina, a kada sam napokon odlučio da je posetim nisam bio siguran da li su te sve godine protraćene ili ulagane u jedno neobično iskustvo. Iako sam očekivao da će susret biti prilično emotivan, sačekalo me je iznenađenje. Dok sam prilazio reci i u potpuno izmenjenom krajoliku tražio nešto prepoznatljivo, toliko snažno me je presekao miris da su pred očima krenule da mi se odmotavaju stotine scena i zvukova koje sam nosio u sebi, a za koje imam osećaj kao da ih se nikada pre toga nisam setio. To je bio miris Matice.
Šetao sam kroz reku i pokušavao da se prisetim što više dečačkih dogodovština, toga gde smo reku pregrađivali i pravili kupalište, gde smo prvi put ušli u reku sa mrežama da lovimo ribu... Pokušavao sam da prepoznam ta mesta koja su se promenila i fotografisao sam ih sa željom da ih ponesem ovaj put sa sobom, da bih mogao da ih osvežim u sećanju po potrebi. Ipak, najviše sam uživao upravo u mirisu reke i pitao sam se kako je to moguće da jedna reka ima svoj specifičan miris koji se nije promenio posle svih drugih promena. Pretpostavio sam da je to zapravo miris neke biljke koja uspeva da nadglasa sve ostale i zato sam u potrazi redom mirisao svaki cvet i list. Tako mi je postalo jasno odakle dolazi miris reke. To nije bila jedna dominantna biljka, već je upravo odnos različitih biljaka činio recept za miris. Zato sam odlučio da taj divni miris pokušam rekonstruisati i sačuvati tako što ću fotografisati sve biljke koje su se nalazile uz reku.
Odmah sam shvatio da je zadatak prezahtevan za malo vremena koje imam na raspolaganju i nemoguće ga je dovoljno temeljno obaviti da bi recep bio bar donekle pristojan. Već kada sam se malo udaljio od reke postalo mi je jasno da sam omanuo u zadatku i tako što sam fotografišući biljke zaboravio da primetim da je u tom mirisu sigurno bilo i mirisa mulja, zemlje, peska... Trebalo je da uhvatim i teksture podloge koju je reka natapala, a koja je mirisu doprinosila možda i više od biljaka. To me je navelo da ceo put ka bakinom selu razmišljam o tome koliko su mirisi bitan deo naših života, koliko snažnih emocija mogu da izazovu i sačuvaju, a kako su i najveća umetnička dela uvek gluva na to bitno čulo. Razmišljao sam koliko je fotografija hendikepirana jer deluje kao da prenosi sve što je prisutno pred nama, a na njoj je odsutno sve ono što osećamo.
Specifičan miris me naravno čekao i kod bake u kući. Ni on se nije promenio iako je kuća renovirana, a ja sam razmišljajući o tome zavirio u svaki kutak kuće i ponovno naišao na novo iznenađenje. Kada sam ušao u špajz zapahnuo me poznati miris koji nisam dugo osetio. Posebno je bilo zanimljivo što taj miris nisam prepoznao kao miris tog konkretnog špajza već kao miris svih špajzova u svim kućama u kojima sam živeo. Kako je miris bio okidač da se pred očima razmeni niz fotografija špajzova, pomislio sam da bi možda i fotografija jednog tipičnog špajza mogla izazvati kod nas kolektivnu uspomenu na miris. Tako sam odlučio da pokušam da ufotografišem ne samo izgled špajza nego i njegov miris.
