Zašto trčimo - Tara 2023

Život bi se pojednostavljeno mogao predstaviti kao proces oksidacije. U toku njega udišemo kiseonik koji učestvuje u procesu sagorevanja našeg organizma da bismo izdisali ugljen dioksid. Onda se možemo pitati da li je uopšte pametno trčati i na taj način ubrzavati proces okscidacije, ubrzavati otkucaje srca koje se troši. U toj pojednostavljenoj slici života ispustili bismo da primetimo da je fizička aktivnost korisna ne samo za naše fizičko već i za naše psihičko zdravlje, pa upravo skrnavljenjem predstave života i poređenjem sa oksidacijom se zadužujemo da o životu i trčanju napravimo jednu drugačiju protivtežnu sliku. Po toj slici trčanje je kao i svaki drugi trening pre svega trening volje, a osim toga on je i trening disanja čime ne treniramo samo pravilno raspoređivanje udisaja i izdisaja već svakim udahom kao da pravimo sve više prostora u nama za život koji je oko nas.

Kada sam istrčao prvi Tribalion u maju ove godine to je bila moja prva trka sa preprekama i na cilj sam stigao u šoku jer nisam imao predstavu šta me čeka. Prošavši kroz cilj, tumarao sam još neko vreme mokar i blatnjav, sa flašicom vode i jabukom u ruci dok mi se medalja klatila oko vrata i ponavljao „Šta je bre ovo bilo?“ Posle spiranja blata hladnom vodom i presvlačenja pozvao sam prijatelja telefonom i rekao mu da tako nešto više nikada neću sebi uraditi. Ipak, nije prošlo ni nedelju dana, bol u mišićima još nije prestao, a ja sam na internetu tražio kada se organizuje sledeća slična trka sa preprekama.

Da bi se razumela ova brza transformacija od „nikada više“ do zaljubljenosti, a koja se desi većini ljudi koja se izazove i proba OCR (obstacle course race) potrebno je znati ono što se obično preskoči prepričati kada se priča o ovim trkama. Čak i one jednostavne blagodeti ovih manifestacija je teško dočarati nekome ko nikada nije učestvovao u njima. Atmosfera pred ovakve trke, sportski duh, nova prijateljstva, trkači koji bodre jedni druge i pomažu na preprekama iako se vide prvi put, razmena saveta i iskustava, smejanje i pesma na druženjima posle trke... Jasno je da sve to lako nabrojano vredi tek kada se doživi, ali ono što je još teže dočarati dešava se unutar nas za vreme trke, sa našim telom i u našim glavama.

Za prelaženje te prve trke od 23 km sa 35 prepreka bilo mi je potrebno skoro 4 sata u toku kojih sam očekivao da će najveći problem biti prepreke. Ispostavilo se da je cela staza jedna ogromna prepreka jer se sastoji od velikih uzbrdica, delova prekrivenih blatom i kamenjem po kojem je nemoguće trčati i rekom kroz koju se u nekoliko navrata prolazi, a na jednom mestu je potrebno i preroniti. Takva staza je stalna proba volje u toku koje dolazimo u psihička stanja koja nam daju priliku da pokrenemo razgovore sa samim sobom koje smo možda neko vreme zapostavljali. Neka pitanja koja sam sebi postavio dok sam puzao po blatu i neke odgovore koje sam napola načuo dok sam se penjao kroz šumu, okružen prelepim lepotama Tare, bili su neprocenjivi i toliko jedinstveni da su ostavili utisak kao da je bilo potrebno upravo se okliznuti na taj kamenu kako bi se do takvog odgovora došlo. Tako je cela trka postala nešto posebno, postalo mi je jasno da to trčanje nije samo trk ka cilju već i ka samom sebi.

Odlična organizacija Tribaliona koja me je zarazila trkama sa preprekama dovela je do toga da od maja učestvujem na više od 10 trka, a sve te trke sam proveo u isčekivanju jesenjeg Tribaliona koji se odigrao na Zlatiboru. Trčanje u prethodnih nekoliko meseci ne samo da je dovelo do toga da vreme trčanja popravim za više od 40 minuta nego i da na trku dođem sa prijateljima i tamo sretnem veliki broj ljudi koji poznajem. Bez obzira na sva ta divna prijateljstva i dalje na trke idem da bih popričao sam sa sobom.

Profil na Stravi - STRAVA profil
Profil na IG - @dzodan_run

Hvala na odličnoj organizaciji i fotografijama - Tribalion