Svetlost osmeha

Često se setim jednog od predavanja naše drage profesorke Nataše Nedeljković. Moguće da nam je na tom predavanju tumačila baš Maksvelove jednačine. Za mene su takva predavanja bila vrlo bitna. Razmišljao sam o tome kako ću iz četiri jednačine razumeti šta je svetlost i osećao sam se posebno i uzvišeno zbog toga, pa sam u takvim osećanjima lutao i ka prepotentnim idejama da se spoznajom fundamentalnih zakona prirode podižemo na nekoj objektivnoj lestvici vrednosti, iznad svih onih koji manje poznaju šta je to svetlost. Upravo zato mi je bila preko potrebna lekcija koju sam dobio na tom predavanju.

Na predavanju je bila prisutna koleginica Marija koja je dobila na poklon plišanog slona koji se oglašavao reagujući na senzor. Iako je za vreme predavanja Marija držala slona spakovanog u torbi, on je počeo povremeno da se oglašava. Profesorka je jednom i drugi put to primetila i pitala odakle dolazi zvuk, a pošto je Mariji bilo neprijatno da prizna o čemu se radi i nadala se da će slon napokon ućutati, predavanje je nastavljeno kao da se ništa nije desilo. Međutim, kada se slon oglasio još jednom, profesorka se okrenula i uz osmeh rekla da joj ne pada na pamet da nastavi predavanje dok ne sazna o čemu se radi. Već to je bio trenutak koji mi se urezao, jer ton kojim je to zahtevala bio je neočekivano divan. Ona nije bila ljuta što se predavanje prekida, u njenom glasu nije bilo straha da to neko namerno sabotira predavanje, niti je glas bio preteći, tu je bila samo njena radoznalost i želja da sazna kako je moguće da se u našoj učionici čuje takav neobičan zvuk. Tim tonom je lako naterala Mariju da uz izvinjenje objasni da je dobila na poklon slona koga ne zna kako da isključi. U sledećem trenutku šareni slon se našao na klupi ispred profesorke dok su iza nje na tabli čekale Maksvelove jednačine. Želela je da se slon oglasi. Svi koji su upoznali našu dragu profesorku Nedeljković znaju kakav je smeh usledio kada se slon oglasio. Zahtevala je da se slon oglasi još jednom i bilo je predivno gledati je kako uživa u toj jednostavnoj plišanoj igrački. Onda je rekla, jao kako je ovo predivno, a ja vas davim ovim dosadnim jednačinama.

To je bio taj trenutak koji mi je bio posebno bitan i koji me je naveo da preispitam svoje razumevanje svetlosti. Profesorka nam je pokazala da bez obzira na taj osećaj uzvišenosti, sa kojim jurimo za fundamentalnim zakonima prirode, nikada i ništa od toga što saznamo ne smemo staviti ispred jednostavnih vrednosti života, jednostavne svakodnevne sreće, osmeha, odnosno nikada znanje koje imamo ne sme biti opravdanje da budemo arogantni u svojoj umišljenoj veličini. Stavljajući tu dečiju radost ispred spoznaje fizičkih zakona, ona nas nipošto nije odvratila od želje da učimo, već upravo suprotno, stavivši stvari na svoje mesto i pokazavši nam da se zbog smeha i upuštamo u potragu za znanjem, učinila je da ono što predaje postane još pristupačnije i zanimljivije. Lako je bilo zapamtiti lekciju, ne samo zbog upečatljivog slončeta već i zato što smo tu lekciju mogli prepoznati u njenom duhu i osmehu svaki put kada smo je sreli. Nešto teže je bilo savladati lekciju, što je opet bilo divno, jer smo se uvek iznova morali vraćati i podsećati tog osmeha. Svetlost njenog osmeha napravila je divne nabore u životima svih koji su je upoznali i ta njena svetlost postala je deo svakog našeg osmeha kojim nastavljamo da sijamo.