Poželeo sam vam reći šta je vreme
Poželeo sam vam reći šta je vreme.
Dok smo sestra i ja bili skroz mali, toliko mali da smo još uvek svoje godine brojali na jednu ruku, dešavalo se ponekada da otac zameni majku kada nas je potrebno uspavati. On bi tada imao jednu interesantnu igru sa kojom nas je uspavljivao. Tražio je od nas da čvrsto zažmurimo u svojim krevetima i pažljivo slušamo, a on bi umesto da nam čita neku bajku krenuo da priča svoju priču. Pričao bi nam kako prilazi našim krevetima, otkriva nas i uzima u naručje. Opisivao je svaki pokret, svaki dodir, kako nas podiže, prilazi vratima, namešta nam pidžame, kako osetimo laganu promaju kada otvori vrata od hodnika pa sve do mirisa povetarca kada nas izvede ispred kuće na mesečinu. Igra se sastojala u tome što bismo morali, kada bi nam još opisao i kako nas vraća u krevete, da pogodimo da li nas je stvarno izneo ispred kuće ili nam je to samo pričao.
Ukoliko mislite da nam je bilo lako pogoditi šta je istina, onda ste verovatno zaboravili kako izgleda detinjstvo. Možda ste zaboravili kako dečija koncentracija, pokušavajući toliko snažno da prepozna da li oseća ili samo umišlja da oseća ono što čuje, može potpuno da odluta i zaboravi da primeti dodir sa krevetom koji mu sve vreme može otkrivati gde se nalazi. Zbunjena dečija pažnja zapravo sve vreme lebdi iznad kreveta, boreći se sa autoritetom oca, sa idejom da očevi ne govore neistine, pokušajem da se pronađe balans između onoga što se oseća i onoga u šta se veruje. Baš zbog svega toga, čini mi se da na kraju, ostavši poslušan i ne otvorivši nikada oči u toku priče, nisam mogao biti potpuno siguran da li smo sestra i ja sve vreme priče ležali u krevetu.
Ipak, u toku odrastanja sam se često prisećao te igre i morao je postojati jedan trenutak u kome sam čisto po logici stvari, a i po naknadnoj analizi sećanja, mogao zaključiti definitivno da li smo sestra i ja napuštali svoje krevete. I delovalo mi je da je time priča zatvorena i da je postala samo još jedna uspomena iz detinjstva. Međutim, kako je vreme prolazilo, i prelazilo svojim nežnim dodirom preko te uspomene, ona se iz dana u dan neprimetno menjala. I jednog dana shvatio sam da je upravo vreme to koje je sposobno da nanovo obriše svu hijerarhiju dodira i osećanja, autoriteta, vere i poslušnosti i iz potpuno drugih razloga učini da opet ne znam da li smo sestra i ja ostajali u krevetu ili nas je otac u naručju iznosio na mesečinu ispred kuće. Vreme nije zaboravom izbrisalo te jasne crte, već je svojim tokom priči dalo nove vrednosti u kojima je konačan odgovor na postavljenu zagonetku postao manje bitan. Vreme je izjednačilo sećanja na dodir kreveta i dodir povetarca iz priče, a još upečatljivijim učinilo sliku oca koji nas u naručju drži na mesečini ispred kuće. Tako sam nedavno osetio da, jednako kao što mi nekada nije padalo na pamet da otvorim oči i dobijem jednostavan odgovor, sada više ne želim ni na trenutak da razmislim i konačno utvrdim odgovor na pitanje koje nam je postavljao otac.
Scene su se u sećanju izmešale i postale jednako istinite, a vreme koje je tako uredilo uspomenu govori o neobičnom odnosu između vremena i ljubavi.
Gospić i Novčica