Odlično se sećam te scene kada se 30. aprila 1999. godine majka vratila sa posla. Pokušala je da nam opiše kako se osećala kada je prvi put videla Avalu bez tornja. U početku je na putu ka poslu, ubeđivala i sebe i oca koji je putovao sa njom, da to brdo koje vide nije Avala. Tvrdila je da je Avala sigurno negde zamakla i da će se uskoro pojaviti kroz prozor autobusa kojim su putovali. Sećam se kako je nabrajala prizore kuća i drveća koji su se smenjivali kroz prozor, a koji su pravdali njenu nadu i predstavljali moguća skrovišta za onu Avalu koju je i dalje krasio toranj. Sećam se kako je zastala sa pričom kada je došlo na red priznanje trenutka u kome je autobus izašao na čistinu i u kome je bilo jasno, da ta prava Avala, više nema iza čega da se sakrije.

Do tog dana smo u Srbiji živeli nepune četiri godine. Ta potresna situacija mi je ostavila snažnu lekciju o tome šta znače simboli grada i zemlje. Bilo je neverovatno kolika količina ljubavi prema tom tornju se sakupila u nama u toku tih nekoliko godina, iako je to bila vrlo površna ljubav za koju je toranj bio samo deo jednog pejzaža. Doduše, pejzaža koji nas je zbližavao time što nam je svima bio upečatljivo isti. Predivno je što nas simboli na takav način povezuju, jer upravo ta ljubav, koju su simboli uzgajali u meni, postajala je deo mog identiteta. Bez razmišljanja ili bilo kakve svesne odluke, morao bih primetiti da je Beograd postajao deo mene kao što sam i ja postajao deo Beograda, jer ta identifikacija prema ljubavi je ona najlepša i najbitnija koju niko ne može da dovede u pitanje.

Bilo je potpuno opravdano što smo divljačko rušenje tog simbola osećali kao rušenje dela nas, jer to i jeste bio naš deo. On je uspevao da nas poveže čak i sa onim komšijama sa kojima nismo delili ama baš ništa drugo osim tog jednog pogleda na zoru za koji smo znali da je kod svih potpuno i predivno isti. Upravo ta povezujuća moć simbola, na kojoj se gradi identitet i kultura, je jedan od razloga zbog koga volimo simbole, poštujemo ih i čuvamo.

Danas kada razmišljam o ugroženim simbolima Beograda, pomislim kako bi bilo nepristojno da verujem da makar i samo jedan od njegovih simbola mogu voleti više od rođenih Beograđana, a tek bi bilo nepristojno da te simbole branim upornije od onih kojima je ovo rođeni grad. Kako onda razumeti divljačko rušenje simbola u kojima ne učestvuje nikakva nepoznata strana sila koju bi bilo lako banalizovati i označiti kao neprijateljsku. Generalštab, Stari savski most, hale 2 i 3 Beogradskog sajma, hotel Jugoslavija, samo su neki od trenutno ugroženih simbola koji u sebi nose bogatstvo, ne samo kao delovi jednog kolektivno upamćenog pejzaža, već i kulturno blago o kome možemo iznova otkrivati i na taj način učiti i o sebi i o svom narodu. Njihova ugroženost je posebno potresna kada se primeti da se ti simboli ne gase željom i jasnom odlukom onih koji ih vole, a na šta bi moguće imali potpuno pravo. To nije svesna namera Beograđana u kom smeru žele da se razvija njihov grad. Simboli se danas urušavaju pred korupcionaškim aferama skupine koja je ugrabila vlast, a koja će svojim beskrupuloznim ponašanjem ostaviti trajne traume i ožiljke na kulturi ovog grada i društva.

Ne samo da uništavanjem simbola grada, umanjujemo njegovu kulturnu vrednost, već na taj način dozvoljavamo da se ugrozi i naš identitet. Nečije sebično koristoljublje identifikovaće nas kao one kojima kultura nije bitna, na strašan način će oprostiti neprijateljska rušenja koja su se dešavala u ratu, a našem potomstvu će se obratiti na pogrešan i štetan način. Nema iskrenijeg izliva ljubavi prema svom gradu od čuvanja njegove kulture. U tu svrhu potrebno je primetiti da za divljačko uništavanje simbola nisu krivi samo oni malobrojni koji iz lične koristi donose takve odluke, već i svi koji se takvim odlukama priklanjaju identifikujući se jedino, a opet dovoljno, svojim ćutanjem.

Blog

Simbol Avale