Krizne institucije

- Kako je moguće da pojedini profesori univerziteta organizuju predavanja na kojima su teme potpune nebuloze?

Dugo mi je trebalo da se odlučim da to pitanje postavim profesoru kvantne statističke fizike. Naravno, pitanje se nije odnosilo na njegova predavanja. Jer, umesto da provodim vreme na svom fakultetu, često sam odlazio da slušam razne šarlatane, čim bi neko od njih obećao da će, na primer, srušiti Ajnštajnovu teoriju relativnosti. Ama baš svaki put se ispostavilo, na moje veliko razočarenje, da je u pitanju samo potpuno nerazumevanje teorije koja se ruši, ali me iznenadilo što su oni koji stoje iza tih nebuloza često uspešni u svojim profesijama. Neki od njih su bili profesori koji su predavali po svetu, pisali naučne radove i knjige, i u to vreme mi je ta pojava bila potpuno neverovatna pa sam odlučio da pitam profesora za objašnjenje.

Profesor, verovatno sumnjajući u moju procenu, nije hteo da mi odgovori na pitanje dok mu ne kažem neko konkretno ime. Samo zato što mi je u tom trenutku bio najsvežiji utisak, naveo sam profesora Đuru Korugu, na šta je profesor samo uzdahnuo i tiho rekao: “Oh, Bože me sačuvaj…”

Laknulo mi je kada je profesor nagovestio da je moja procena bila ispravna, ali me onda pitao šta me tu čudi. Zar ne znam da je čak i među nobelovcima bilo loših naučnika. Ponudio je kao primer De Brolja, koji iako je bio loš fizičar, bio je i dobitnik Nobelove nagrade iz fizike, a pri tom je kao ministar nauke unazadio Francusku nauku toliko da se oporavljala decenijama.

- Ovi naši, koje pominjete, oni su bar benigni.

Bilo mi je na momenat neprijatno što nisam znao nešto što je izgleda opšte poznato, da je gotovo normalno biti profesor na univerzitetu i držati potpuno nebulozna predavanja o temi u koju se ne razumeš, pa sam pokušao da ublažim svoju neupućenost:

- Pa dobro, ali kako to da oni ne vide da su to što pričaju nebuloze?

Profesor mi je očekivano odgovorio da je sebe i svoje greške najteže videti, a tek posle sam shvatio da je to još teže kada ste ušuškani u instituciju profesure koja će vam omogućiti da se nekada neopravdano okitite autoritetom.

Ne znam da li bi situacija bila bolja ili gora da je profesor bio u pravu i da je u pitanju bila samo nemogućnost da se uvidi svoja greška. Zapravo radilo se često o nečem drugom, čemu je svedočila scena kojoj smo prisustvovali kolega i ja neodustajući da povremeno posetimo teatar šarlatana i vidimo šta ima na repertoaru. Na jednom takvom predavanju na kome je predavač imao odlično znanje fizike, bio je po nekoj kolegijalnoj vezi prisutan i naš poznati profesor nuklearne fizike koji je strpljivo saslušao celo neobično predavanje i propustio da postavi pitanja na kraju predavanja. Poseban uvid u situaciju je došao naknadno i sasvim slučajno, kada smo naišli na profesora nuklearne kako u jednom ćošku prijateljski razgovara sa predavačem i pita ga direktno “Šta ti treba ovo u životu?”, a predavač mu odgovara da takva priča odlično prolazi u dijaspori koja šalje pare.

Godinama kasnije primetio sam da je profesor kvantne statističke bio po još jednom pitanju u krivu. Jer ne samo da je bilo slučajeva da se namerno obmanjuje lakoverni narod i uzimaju mu se pare, već neki od njih nisu uopšte bili benigni. Prvi put mi je to postalo definitivno jasno za vreme poplava kada su se mogli videti na nacionalnim frekvencijama kako pričaju o HARPu i prodaju svoje amajlije protiv zračenja i kontrole misli krijući se iza lika i dela Nikole Tesle. Za neke od njih je tek u vreme kovida postalo jasno koliko nisu bili benigni. Iako su svojim delovanjema smanjili obuhvat vakcinacije i doprineli razvijanju antivakserskih pokreta, ne samo da zbog toga nisu snosili nikakvu odgovornost, već su dobili svoje mesto čak i u Kriznom štabu.

Dok me pre čudila pojava takvih šarlatana sada me još više čudi odsustvo etičkih odbora i pojedinaca koji bi svojim glasom pokušali da zaštite svoje institucije, jer pitanje je koliko uopšte vrede institucije koje u tišini dozvoljavaju da se takve stvari dešavaju.