Ko je savremeni Minotaur?

Isti genijalni um koji je Ikaru napravio krila i tako omogućio prvi let čoveka, konstruisao je po naredbi kralja Minosa, i lavirint u kome je bio zatočen Minotaur. Minosova slabost prema Minotauru, zbog koje je odlučio da ga ostavi u životu, potiče otud što je Minotaur zapravo bio njegov posinak. Naime, legenda kaže da je Minos u toku nadmetanja sa braćom za presto izmolio od Posejdona da mu pošalje najlepšeg bika kojeg će iz zahvalnosti po dospevanju na presto žrtvovati. Međutim, najlepši beli bik, rođen iz mora, bio je toliko lep da je Minosu bilo žao da ispuni obećanje i kao žrtvu je podvalio drugog bika.

Kritsko kraljevstvo se razvijalo, ali Posejdon nije oprostio Minosovu podvalu. Kaznio ga je tako što je kod njegove žene, kraljice Pasifeje, rasplamsao veliku strast prema pošteđenom biku. Kraljica je zbog svoje neobuzdane strasti ubedila Dedala da za nju konstruiše drvenu kravu kako bi ušla u tu konstrukciju i tako opštila sa bikom. Iz tog odnosa je rođen čudovišni Minotaur, polu-čovek polu-bik. Zbog sramote dvora, Minotaur je sakriven u lavirint, a kao žrtva su mu svakih 8 godina prinošeni 7 najlepših mladića i 7 najlepših devojaka iz Atine. Kraj ovom teroru došao je kada je na Krit među 7 mladića stigao i Tezej. U njega se zaljubila Minosova ćerka Arijadna i pomogla mu da uz pomoć crvene niti pronađe izlaz iz lavirinta posle ubijanja Minotaura.

Ovaj čuveni mit je samo malo manje neobičan od rituala koje je opisao Džejms Frejzer u svom delu „Zlatna grana“. Između ostalog, u njemu je opisan ritual u kome kralj južnoindijske provincije Kvilikare na kraju svoje dvanaestogodišnje vladavine predaje svoju vlast tako što sa drvenog prestola ukrašenog svilom, moleći se božanstvu, oštrim nožem seče delove svog nosa, ušiju i usana i baca ih svojim podanicima koji čekaju da kralj počne gubiti svest kada sebi konačno preseca i grkljan. Suprotno ovakvom ritualu koji je bio brutalno okrutan prema vladaru, prinošenje žrtve svake osme godine Minotauru možemo tumačiti i kao obnavljanje prestola i odbijanje Minosa da napusti vlast. Odnosno, možda bi smo mogli prepoznati Minotaura i lavirint kao metaforu koja predstavlja monstruoznu pohlepu kralja da ostane na vlasti bez obzira na štetnost načina na koji vlada, a zbog koje se žrtvuju najlepši mladići i devojke.

Danas lako prepoznajemo da naše društvo i dalje žrtvuje svake godine više desetina hiljada svojih mladih ljudi. Umesto u lavirint šalje ih svojom lošom vlašću van zemlje. Na nama je da prepoznamo šta bi u takvoj metafori bio Minotaur, a šta lavirint, ali i da odlučimo da li ćemo u tom besmislenom ritualu pristati da gradimo lavirint, ulazimo u njega kao žrtva ili biramo ulogu Tezeja i Arijadne sa mačem za pasom i crvenim klupkom u rukama.