Dok bih prolazio vozom kroz Šumadiju i Crnu Goru, često sam gledajući kroz prozor zamišljao kako bi to bilo da imam šake velike kao brda i da ogromne dlanove spustim na šume kroz koje sam putovao. Maštao sam kako se grane ne bi lomile, niti bi se njihovi vrhovi kao trnje zarivali u kožu, već sam umislio kako bi moji prsti nežno prolazili kroz krošnje koje bi se povijale i jednako uživale koliko i ja u mekom dodiru na mojim dlanovima.

Toga sam se setio kada sam posle mnogo godina ponovno ugledao predivni Velebit. Posmatrao sam njegove vrhove delimično obasjane zracima sunca oko kojih su se sakupljali sitni beli oblaci, a koje bi on već u sledećem trenutku razjurio. Tada sam pokušao da zamislim kako je to biti Velebit, jer delovalo mi je da je jedini način da shvatim tu igru u kojoj oblaci začikavaju planinu, nežno prelaze preko njenih vrhova ili u oblačnim jutrima sede na njoj kao nebo na ramenima Atlasa, delovalo mi je da je jedini način da se razumeju i osete oblaci taj da se bude velik kao planina.

U tim razmišljanjima, sa Velebitom rastopljenim u pogledu, shvatio sam da je bilo vrlo neobično odrastati sa toliko lepote u blizini. Kao dete sam Velebit uzimao zdravo za gotovo. Ne sećam se da li sam mu se ikada divio, jer tu je bio od kad sam rođen i njegovu lepotu sam podrazumevao. Sećam se dobro da mi je bilo neobično oduševljenje odraslih koje je njegova lepota svako jutra iznova razbuđivala uz jutarnju kafu ispod lipe. Kada sam morao da ga napustim izgubio sam mnogo toga, pa nisam primetio da je i on nešto što mi nedostaje. Tek kada sam se sreo sa njim dvadesetak godina kasnije, shvatio sam da, uz sve male praznine u meni, postoji i jedna velika zjapeća praznina veličine Velebita. Dok sam gledao prvi put posle mnogo godina u njegove vrhove koji su trepereli i udisao vazduh koji je slao na vetrovima niz svoje kosine, pluća i biće mi je ispunjavao osećajem slobode, popunjavao je prazninu u meni za koju nisam ni znao da postoji.

Jer Velebit nije bio samo planina koja je ulepšavala pogled dok se ispod nje odigravao život. Sa njim se živelo kao sa komšijom ili članom porodice. O njemu se svaki dan iznova pričalo kao o zaštitniku, gorostasu, lepotanu koji je juče bio neobično plav, koga je iznenada oprala kiša, koga je čarobno obasjalo sunce, koji večeras izgleda kao da je ponosan na nešto… On je pamtio sve one igre koje su se pod njim igrale, sve one dečije uzvike koji su pod njim sazrevali i starili dok je on nepomično svedočio i pamtio ih u naborima svojih stena.

Svoju posetu sam pokušao da iskoristim tako što ću ga što više gledati i što više o njemu slušati. Svaki dan pričali su mi o njemu, od neizbežnog pominjanja kao što se negde drugde svako malo prokomentariše vremenska prognoza, do priča i dogodovština u kojima je on bio učesnik ili svedok. A svaki put kada bih pokušao da fotografišem nekog iz moje familije pristajali bi uz neizbežan uslov “… ali molim te, neka se vidi i Velebit”, bez obzira na to koliko je to bilo neizvodljivo u datoj situaciji. Rekao sam im da me podsećaju na decu fasciniranu novom igračkom koju žele svima da pokažu, ali ta njihova uporna fascinacija me potpuno oduševljavala, posebno u slučaju bake koja i dalje jednako oduševljeno prati pogledom vrhove Velebita i na ulasku u desetu deceniju. Kada se mojoj majci ili tetkama pomene Velebit, one ga brzo potraže očima i pogledaju ga vragolasto kao da su još uvek srednjoškolke koje se utrkuju koja će ga pre osvojiti. Tako Velebit nagrađuje svu pažnju i ljubav čuvajući na svojim obroncima još uvek njihovu vragolastu mladost koju lako prizove.

Svako jutro, kada bih se probudio, Velebit mi je poklanjao drugačiju sliku. Ispod lipe me je čekao taj gorostasni prizor snage, nepomičnosti, strpljenja, stabilnosti i odlučnosti koji me je hipnotisao i naveo da već prvi dan poželim da trčim ispod njegovih vrhova. Trčao sam ka njemu skoro svaki dan, a iako su mi društvo pravile samo lisice i zečevi nisam se osećao nimalo usamljeno. Ne sećam se kada sam se osećao slobodnije, sa više ljubavi i manje straha u mislima. Peo sam se na njegove Tulove grede na kojima me je šibao vetar, a Sunce pri zalasku obojalo kišu u crveno, mirisao sam njegovo kamenje, udisao sam njegov dah, napunio sam pogled njegovim visinama, a onda kada bih se premoren vratio kući, prošao pored ogledala u kome je pradeda brijao bradu, kada bih se popeo na tavan i spustio glavu na jastuk, čak i u zatvorenim očima pogled je ostajao pun Velebita. Prelivao se kroz sve snove i svi snovi postajali su ogromni, plavi, lepi i neopisivi, svi snovi su postajali Velebit.

U tim momentima, kada je planina ostajala tek slabo umočena u javu na kojoj sam bezuspešno pokušavao da shvatim koliko lepota kada je sretnemo postaje deo nas, radovao sam se svakom trenutku sna, ali sam se radovao i susretu sa novim danom koji će početi ispod lipe. Jer ispod lipe će me uvek čekati bake, koje kada napokon poveruju da mi nije hladno i da sam pojeo dovoljno, sigurno će prokomentarisati Velebit, ispričaće mi još jednom istu ili sasvim novu priču o njemu. Možda će opet jedna drugu opomenuti ako Velebitu okrene leđa. Ja ću ih slušati i uživati, biću iznova oduševljen time koliko je ta predivna planina bitna mojoj porodici.

Jer Velebit je nadzirući odrastanje svih njihovih generacija, razlivajući se po celom predelu, spuštajući se pod krošnju lipe i tamo se rastapajući u srcima mojih najbližih, oduvek nudio bitnu lekciju da se gleda daleko i u tom dalekom traga za nečim lepim. Mene su oni učili, pričajući mi svako jutro o njegovoj lepoti, da na lepotu nikada ne naviknem. A prizivajući pažnju Velebita, njegovim svakodnevnim pominjanjem, siguran sam da su i njega bar ponekada naveli da poželi da oseti kako je to biti čovek.

Blog

Velebit - O susretu sa lepotom