Svici u Košutnjaku

Verovatno nema šanse da se setim trenutka u kome sam prvi put ugledao svice, skoro koliko i trenutka kada sam prvi put ugledao zvezde, ali se ipak sećam doba u kome nisam znao šta je tačno ta čarolija koja svetluca u mraku. Moguće je da zbog uživanja u toj misteriji nisam odmah požurio da ulovim jednog svica i odnesem ga pod svetlost lampe. Iz poštovanja prema misterijama koje nam život čine lepšim skloni smo da nekada izbegavamo odgovore čak i kada su nam nadohvat ruke. Ali, sećam se zato dobro dana kada je radoznalost pobedila to poštovanje i kada sam u toku večeri ulovio svica, strpao ga u praznu kutiju Zebra šibica i odlučio da sačekam do jutra kako bih pogledao šta ću unutra pronaći. Ujutru sam otvorio kutijicu i prvo je izašla buba za koju sam bio ubeđen da se nesrećnim slučajem unutra našla dok sam zatvarao svica. Propustio sam je da izađe, a onda sam potražio i svica. Nije ga nigde bilo, a ja se i sada sećam kako sam pretraživao četiri ćoška kutiijice šibica, kako sam po tom malom prostoru lutao pogledom kao po prostranstvu, iznova prebrojavajući ćoškove i čudeći se gde je magija nestala. Želja da čarolija koja svetli noću ne bude buba bila je prejaka da bih uopšte uzeo u obzir mogućnost da su zalutala buba i svitac jedno te isto. Tako sam, zatvorivši kutijicu, ostao odlučan u ideji da o svicu pre prihvatim da ne znam ništa nego da oskrnavim misteriju i nazovem je bubom.

Ovog događaja iz detinjstva sam se setio nedavno dok sam išao da fotografišem svice u Košutnjaku. Priča mi je delovala kao odlična ilustracija tog osećaja strahopoštovanja prema misteriji koji je normalan deo našeg odrastanja, ali može biti i štetan ukoliko smo spremni da se u zrelijem dobu ušuškamo u taj osećaj i zbog njega odbijemo znanje koje nam može biti pruženo. Ponuđeni odgovor, da je svitac buba, može delovati odbojno, ali je to samo jedna od priča o svicima koje su spremne da napune kutijicu šibica, a kod kojih je najvrednije upravo to što nemaju svoj kraj.

Svici pripadaju porodici insekata, redu tvrdokrilaca, a postoji više od 2000 opisanih vrsta. Fenomen bioluminiscencije, pojave emitovanja svetlosti od strane živih organizama, nemaju sve vrste svitaca, a različite vrste ovaj fenomen koriste u različite svrhe. Dok neke vrste svetlucaju određenim ritmom upravo da bi se identifikovale sa svojom vrstom i na taj način privukle svoje ženske parove, drugi svici znaju kako da imitiraju svetlucanje ženki suparničke vrste, pa ih na taj način namame i pojedu. Za veće leteće predatore, svetlucanje svitaca je i opomena da je to insekt koji ima užasan ukus, pa je lučenje lucibufagina zajedno sa emitovanjem svetlosti dobar odbrambeni mehanizam. Sam način emitovanja svetlosti je u osnovnim crtama jasan. Za nju je zadužen protein luciferin koji koristeći enzim luciferazu kao katalizator, uz pomoć energije iz molekula adenozin trifosfata (ATP) i uz prisustvo kiseonika emituje svetlost. Vrlo je specifično to da svetlost koja se emituje na taj način ima talasne dužine između 510 i 670 nanometara što je potpuno u vidljivom delu spektra, tako da je praktična efikasnost proizvodnje vidljive svetlosti 100%. Ako to uporedimo sa običnom sijalicom, kod nje je efikasnost samo 10%, jer se većina energije izrači u infracrvenom spektru, odnosno troši se na toplotu. Zato se za svice kaže i da su izvori hladnog svetla.

Iako je osnovni mehanizam prilično jasan naučnici i dalje postavljaju razna pitanja na koja još nemaju odgovore. Možda i najčešće pominjano pitanje na koje sam naišao čitajući o njima jeste pitanje kako svici kontrolišu svoju svetlost, da li to čine dozirajući protok kiseonika preko traheja ili intenzitet svetlosti regulišu direktno nervnim sistemom na neki drugi način. A opet, čak i kada bismo potpuno razumeli kako jedan svitac proizvodi i kontroliše emitovanje svetlosti, u prisustvu velike grupe svitaca problem bi dobio nove dimenzije. Kada se nađete u prirodi, u piku aktivnosti svitaca, kao što je to bio 20. jun 2023. godine u Košutnjaku, i kada je sve preplavljeno svicima, lako je primetiti fenomen sinhronizacije. Svici u velikim grupama sinhronizuju treperenje svog svetla i ostavljaju fascinantan prizor svetlenja u talasima. To je fenomen koji možemo zasebno proučavati, a koji postavlja nova pitanja o načinu na koji dolazi do ove neverovatne usklađenosti.

Fotografije su nastale 20. juna 2023. godine u Košutnjaku

Sve ove priče su samo mali deo onoga što se izgubi ako se ne prihvati buba u kutijici šibica. Znanja se nekada uplašimo jer nam može ostaviti pogrešan utisak da ćemo njegovim usvajanjem izgubiti čudo koje nam je potrebno da bismo se divili svetu. Greška je u tome što znanje nikada ne ubija misteriju, jer nijedno znanje ne udara u dno, svako znanje sa sobom donosi nova pitanja koja svet čine još bogatijim mestom.

Fotografije i tekst: Bojan Džodan