Sreo sam gospodina boga na benzinskoj pumpi

Sreo sam gospodina boga na benzinskoj pumpi. Moju radost umanjilo je sećanje na trenutak kada sam pogrešno pretpostavio da sam sreo ljubav u supermarketu. Moguće je da sam pogrešno prepoznao gospodina u plavom pogledu na stranicama knjige koju sam čitao. Osvrnuo sam se oko sebe. Želeo sam da potvrdim da mi nipošto ne smeta da taj sveti trenutak bude podeljen sa benzinskom pumpom, jer možda svetijeg mesta i nema od marketa energije.

Upravo za energiju mi se jedan teolog poverio da veruje da je možda baš to Bog. Tada sam pomislio kako je vrlo bitno u razvijanju religioznosti poslušati šta imaju da nam poruče prirodne nauke, jer one nam vrlo brzo izbiju iz glave jednostavnu ideju o božanstvu energije. Ne zato što nauka i religija ne idu zajedno nego zato što nas prirodne nauke upoznaju sa mnogo egzotičnijim idejama. Naš profesor klasične mehanike je u uvodu svog udžbenika energiji dodelio tek skromnu ulogu dobre vile. Postoje ideje koje deluju daleko božanstvenije, mada bismo imali prilično problema kada bismo morali da se odlučimo za jednu koja bi mogla stati uz navedeni plavi pogled.

Ako se potrudim da razumem momenat bogojavljenja mogao bih da se upitam šta me je navelo da susret uporedim sa plavim pogledom. Da li je to neki film, pesma, uspomena iz detinjstva? Šta ukoliko bih svoju asocijaciju očistio od mutacije OCA2 gena zbog koje se pre oko 10.000 godina pojavio predak svih onih koji danas imaju plave oči? Bez obzira što se red veličine poklapa sa nastankom sveta prema kreacionistima, to jednako kao i njihovo učenje razbija romantiku sa kojom mi je bila želja da navedem asocijaciju. Osim toga, možda i nije prikladno toliko mistifikovati tekst koji sam u tom trenutku čitao.

Tekst je govorio o teologiji, što bi možda trebalo da znači da taj tekst nije imao veze ni sa verom ni sa gospodinom, jer kako Poper poručuje - Teologija proizilazi iz manjka vere. Ipak, upravo to svedočenje o rađanju teologije, čak i ako je došlo iz manjka vere, mene je približilo gospodinu toliko blizu da sam se u euforiji naglas nasmejao. Pogledi nekoliko ljudi za susednim stolovima koji su sa mog lica prešli na flašu piva ispred mene dodali su još jednu nepoznatu u već nedovoljan broj jednačina. Nije valjda da je ovoj inlibraciji pomoglo pivo?

Dok mi je neljubazna konobarica vraćala kusur pitao sam se koliko neljubazna je potrebno da bude da bi poljuljala mir i blaženstvo koje mi je gospodin u tom trenutku poklonio. Da li se na taj način utvrđuje jačina vere? I eto koliko je moja vera slaba kada je dovoljna takva sitnica da mi unese nemir. Ili, možda je baš to ono čemu me je crkva naučila, da isčekujem kaznu za grešnicu koja se ogrešila o moju sujetu i da se osećam neugodno kada mi se čini da će kazna izostati. Zar taj nedostatak kazne ne duva u kulu od karata? U tom trenutku, dok se udaljavam od pumpe i trudim se da izvetrim bar jednu nepoznatu, nailazim na stariji bračni par koga kao da je Bog poslao:

–I zamisli ti nju bre rospiju da tako ide čoveku da uradi!

–E neka Milka! Ima Boga Milka! Doćiće to sve na svoje!

Eto upravo to je možda Bog. Bog je predefinisanost svemira. Nema druge, čak i ako se ceo svet okrene naopako, Milkinom dušmaninu mora krenuti po zlu, kad-tad i to baš onako kako će i Milka prepoznati kao zasluženu kaznu. Opet sam se osetio blaženo, gotovo bogougodno. Kako i ne bih, upravo sam lutajući ulicama promislio šta bi Bog mogao biti. Mada, zar redudantnost nije bogohuljenje, to moranje gospodina da kazni one za koje ti misliš da im kazna sleduje. Oh bože, pa nije valjda da se nikada nigde nije desila nepravda, i da je od zalečenja deli samo vremenski interval do neizbežne kazne koju zovemo pravdom. Prosto poželim kaznu za one koji za svaku svoju ranu očekuju da neko bude kažnjen, iako ne mogu da dokučim koja to moja rana traži takvu kaznu.

Ali utisak me i dalje drži, pogled je i dalje plav. O čemu je govorio tekst? Igra koja je ujedno opovrgavala gospodina objašnjavajući ga kulturološki i dokazivala ga pokušavajući da uplovi razumom u redove Svetog pisma oslikala mi je religiju jasno kao ništa pre toga. Ono što me je najviše oduševilo jeste način na koji je opisana Božija spremnost da se povuče pred čovekom i ustupi mu deo svoje kreacionističke uloge u stvaranju sveta.

Da li me je to što sam uživao u tom prizoru činilo vernikom ili ne? Kako bi me procenio jedan ateista i da li bi moje razmišljanje naljutilo vernika? Da li ovakvim tumačenjem dodajem ili oduzimam gospodinu? Ili, možda je jedini greh razlikovati ateistu od vernika, jer ukoliko se poštuju međusobno onda je svejedno kojeg kako oslovljavamo. Zar ne važi za svakog čoveka da kada voli nema većeg vernika od njega i kada se plaši nema većeg nevernika.

Ako bih pokušao iskreno da uhvatim za rep odluku da se izjasnim kao vernik ili nevernik neizbežno bih shvatio da ponovno imam višak promenjivih i da moja odluka leži daleko unutar mene izvan mogućnosti da je dokučim. Zar ne bi trebalo prvo da definišem gospodina? Možda bih se lakomo zaleteo da pokušam da nisam svestan nesavršenosti jezika. Koju pregršt reči bih mogao rasuti pred plavi pogled, a da bar ja ostanem zadovoljan onim što uobličavaju? U takvoj potrazi neizbežno bih više definisao sebe nego gospodina. Definitivno bismo se dodefinisali međusobno u takvoj potrazi.

Onda je upravo on taj rub našeg jezika? Zar ta povratna sprega pokušaja da kroz jezik objasnim jezik, da definicijom opišem definiciju i kroz božanstvo boga ne podseća na jednako logički nemoguć proces formirane povratne sprege u pokušaju da sam spoznam ono što spoznaje, odnosno sebe? Zar to nije ON? On koji stoji kao logički neodrživa struktura, beskonačna regresija koja znači i sve i ništa, koja nulu deli sa nulom i čeka da vidi šta to sve može biti. On ostaje naša moguća i međusobna kreacija kojoj samo kroz nedovršenost možemo dozvoliti da bude naslućena. Čak i ako ga shvatimo samo kao jezičku igru na njegovim granicama to bi bilo jedno veliko prostrano bogatstvo, jer kroz svoju vezu sa svešću jezik nas čini onima što jesmo. Ako iz razvoja jezika možemo očekivati veće razumevanje to će nam dati razum i umeće da ono što razumemo volimo još više.