Национализам може убити нацију

Текст је објављен у недељнику НИН бр. 3600

„Одувек сам мислио да је свет без споменика срећнији од света у коме су споменици потребни“, говорио је Богдан Богдановић сведочећи да у току студија није имао афинитета према меморијалној архитектури. У њу је упловио сасвим случајно, победивши на конкурсу за споменик јеврејским жртвама фашизма подигнут према његовом нацрту на сефардском гробљу у Београду 1952. године. Језгро споменика чине два камена зида висока 10 метара са стазом поплочаном деловима рушевина из јеврејске четврти уништене током Другог светског рата. Уобичајено за Богданово полисемично градитељство, ова два камена зида једнако исправно можемо тумачити као две плоче на којима је Мојсије донео 10 Божијих заповести, или као раздвојено Црвено море кроз које је извео свој народ из Египта, оне могу бити и симболично приказан положаја руку код Коена током молитве, или крила која оскрнављену седмокраку металну менору узносе на небо.

Посветивши се меморијалној архитектури Богдан је преузео тежак терет очекивања оних који су се идентификовали са жртвама страшног рата. Његов најпознатији споменик, јасеновачки Цвет обећане наде, подигнут 1966. године на месту стравичног страдања Срба, Јевреја и Рома од стране марионетског усташког режима, изазивао је незадовољство на обе стране. Богдан је сматрао да би било немогуће, банално и прљаво покушати спомеником приказати такав стравичан злочин, па се одлучио да споменик носи метафизичку поруку наставка живота, опроста и победе добра над злом. Због тога је са српске стране, на тај 24 метра висок бетонски цвет, често падао прекоран поглед и негодовање уз захтеве да Богдан објасни ко је њему дозволио да прашта у име жртава. Са друге стране, у Хрватској је у току хрватског пролећа 1971. године постојала иницијатива да се сруши српски споменик коме није место на хрватској земљи. Упркос критикама, испод Богдановићевог туша се испилило око двадесет споменика специфичног стила потпуно другачијег од тада очекиване социјалистичке фигуралности, са узором у ванвременом и у својој вишезначности некада тешко разумљивом оностраном.

Његов несвакидашњи дух није могао остати испуњен редовном професуром на Архитектонском факултету па је покренуо и алтернативну школу архитектуре у Малом Поповићу. У њој је прибегавао необичним перформансима и активностима које су имале за циљ ослобађање креативности код студената. О томе сведочи и један запис из Богданове књиге Зелена кутија:

„Градили смо Кулу вавилонску, велелепну кулу велелепног неразумевања. Студенти су имали као претходни задатак да неколико дана записују своје снове и да из најапсурднијих или најмудријих стицаја ноћних слика ишчепркају понеку секвенцу о томе како би се данас, у овом недовршеном и недовршивом свету око нас, могла замислити нека кула универзалне мудрости и како би трагикомично морала изгледати.“

Кула коју је Богдановић градио са студентима била је уједно и њихова последња заједничка игра. У тој игри су им помагале комшије слажући сакупљени стари намештај на гомилу, а придружио им се и Богданов пријатељ Иван Стамболић. Стамболић је био присутан са жељом да убеди великог професора да се прихвати функције градоначелника Београда на коју је ступио у току те исте 1982. године. Вавилонска кула, нестајући то вече у пламену, као да је у складу са предањем најавила пркосни сукоб против ауторитета у годинама које су следиле.

Професорова непоколебљивост у индвидуалном изразу који је надилазио национална значења изазивала је све више негодовања од стране режима. Може се рећи да је Богдановић коначно прешао црту 1987. године када је поводом чувене осме седнице Централног комитета Савеза комуниста Србије, написао опширно писмо Централном комитету и његовом тадашњем председнику Слободану Милошевићу. На то писмо данас можемо да гледамо као на још један Богдановићев споменик културе. У њему професор, на себи својствен начин, анализира језик коришћен током седнице тврдећи да претња свакој човековој слободи увек почиње пре свега у домену језика. Имајући на уму вавилонску кулу коју је неколико година пре тога градио са својим студентима, у његовом писму лако читамо покушај да се са врха те куле спречи цепање језика које је водило ка цепању државе и друштва.

„И ето, поново се, после толико година, опет ужасавам када видим како се неке Стаљинове и стаљинистичке матрице говора, говорења и прокламовања лако и неосетно поновно успостављају...“ Он јасно примећује орвеловске механизме новоговора, интензивно етикетирање тамо где је потребно аргументовање и обесмишљавање речи нагомилавањем инсинуација због којих је многе термине потребно ре-култивисати.

Предосетивши да се на седници рађа нови вођа у писму више пута подцртава, квалитетно аргументујући дијагнозу: „СРБИЈА ЈЕ УМОРНА ОД ЛИДЕРА.“ На крају обраћања позива да буде стављен на списак неподобних о каквима у то време круже гласине: „Ставите ме, молим вас на те ваше спискове. Ставите ме. јер више волим да се једног дана моје име чита на тим вашим хипотетичким списковима сумњивих, него не неким другим списковима (историје)... списковима сасвим несумњивих.“

Чак и ако списка није било, Богдан се нашао на њему, јер простор у коме се могао кретати бивао је све скученији. Затварањe школе у Поповићу, напуштање САНУ, критиковање у медијима и проглашавање за државног непријатеља, довело је до тога да Богдановић ратне године дочека кријући се у стану на чије прозоре је навукао ормаре са књигама, а чији улаз је био исписан претећим графитима. Коначно је напустио Србију 1993. године, заједно са супругом Ксенијом одлазећи у Беч где уз кратке паузе остаје до смрти 2010. године. Беч је у њему лако препознао великог уметника и 2002. године списак његових признања допунио са престижним аустријским крстом части за науку и уметност.

Дешавања на простору Југославије 90-тих готово да је пророчански предвидео у критици идолопоклонства Слободану Милошевићу. Иако је Богдан тврдио да у рату у коме су се гасили животи и градови није бринуо о својим споменицима, оно што се дешавало са њима најјасније илуструје бесмисленост рата и његово упозорење да национализам може да уништи нацију. Споменици које је Богдан подизао српским жртвама Другог светског рата у Јасеновцу, Вуковару, Мостару, били су гранатирани са српских положаја, управо од оних који су се са жртвама идентификовали. Апсурду ситуације посебну ноту даје позив који је Богдановић добио из кабинета немачког дипломате Ханса Кошника са предлогом да се обнови споменик у Мостару подигнут жртвама страдалим од Немачке војске, а оштећен у гранатирањима од стране Срба и Хрвата.

Урна Богдана Богдановића је после смрти донета у Београд где је похрањена у његов споменик јеврејским жртвама фашизма. Овај снажни гест који се може сматрати и постхумним Богдановим уметничким перформансом не само да је затворио симболично круг његовог стваралаштва и подвукао ужасе фашистичких злочина већ је оставио и упозорење у критици савремених репресивних режима. Таква Богданова порука, послата са оностраног, иако не захтева много да би била исправно протумачена, оставља нам задатак да у ововременом напокон одлучимо на који списак ћемо уписати нашег великог професора.

Текст је објављен у недељнику НИН бр. 3600