Narodna biblioteka Srbije na Kosančićevom vencu
Tekst je pisan za časopis Odiseja u kome je u izmenjenom obliku prvi put objavljen Odiseja br. 5 februar 2021. godine - “Sve njene ruine”
U rano jutro 7. aprila 1941. godine, upravnik Muzeja Srpske pravoslavne crkve dr. Radoslav Grujić našao se ispred zgrade Narodne biblioteke Srbije na Kosančićevom vencu koja je bila u plamenu: „I gotovo kao okamenjen stao sam kada sam ugledao da ne gori Grafičko odeljenje Državne štamparije nego baš Narodna biblioteka. To su mi bili najteži trenuci koje sam preživeo za vreme celog bombardovanja Beograda.“ Zgrada na Kosančićevom vencu br. 12, u kojoj je bila smeštena Narodna biblioteka Srbije, čuvala je ogromno kulturno blago sakupljano duže od jednog veka. Već prvog dana rata, u toku trećeg talasa bombardovanja Beograda, avioni koji su sa smrtonosnim teretom nadletali grad prouzrokovali su požar Narodne biblioteke Srbije iza koga je ostalo zgarište i svedočanstvo o jednom od najvećih zločina nad kulturnim nasleđem u čitavoj Evropi.
Narodna biblioteka Srbije osnovana je u Kragujevcu 12. jula 1838. godine ujedinjavanjem knjižnice Tipografije i biblioteke Ministarstva prosvete. Od tada je njen fond sakupljan prema proglasu jednog od prvih upravnika Đure Daničića „… u Biblioteci treba da bude svaka srpska knjiga, svaka knjiga koja se odnosi na srpski narod pisana bilo na kome jeziku, i iz svakog razdela književnosti najvrsnije knjige.“
Kako je biblioteka, prateći Daničićevu viziju, krupnim koracima uvećavala svoj fond, ona je premeštena iz Kragujevca u Beograd gde je promenila više lokacija. Tek za vreme uprave istoričara akademika dr Jovana N. Tomića dodeljena joj je na korišćenje zgrada na Kosančićevom vencu poznata u to vreme kao zgrada na Šancu, otvorena za javnost u aprilu 1925. godine.
Istoričar i istaknuti intelektualac tog vremena, dr Jovan N. Tomić jedna je od najprepoznatljivijih ličnosti među svim upravnicima kroz istoriju biblioteke. Njegovu odlučnost da se založi za uslove rada biblioteke i beskompromisna želja da očuva njen fond ilustruje i interesantna situacija iz 1912. godine kada je odbio molbu kralja Petra I Velikog Oslobodioca da mu iz biblioteke pozajmi primerak Letopisa Matice srpske. Ostao je zapisan odlučan upravnikov odgovor kralju: „Vaše veličanstvo, Zakon predviđa i propisuje da se takve stvari mogu dati samo akademijama i bibliotekama pod državnim nadzorom u zemlji i na strani, a pošto Vaše veličanstvo nije ni akademija ni biblioteka, ni u zemlji ni na strani, to ne može dobiti.“
Tomić je svoju borbu za poboljšanje uslova čuvanja nacionalnog fonda u Narodnoj biblioteci Srbije nastavio otvoreno kritikujući Ministarstvo prosvete za nemaran odnos prema ovoj instituciji kulture od velikog značaja. Posebno je kritikovao postojanje sinekura o čemu svedoče pisma Ministarstvu u kojima se žali na postavljanje za pomoćnika upravnika pesnika Vojislava Ilića Mlađeg, a kasnije i Sime Pandurovića. U jednom od dopisa iz 1927. godine Tomić navodi „Narodna biblioteka nije dom za iznemogle i neradnike, već ustanova u kojoj treba raditi, mnogo raditi... G. Pandurović, koji je pre nekoliko dana bio u N. Biblioteci, da mi se još nerazrešen od svoje ranije dužnosti predstavi, i video šta ga u ovoj ustanovi čeka izjavio je: da on nije hteo ovamo, ali da je premešten zbog redukcije u Umetničkom odeljenju: da on neće ostati u N. Biblioteci, a ni za živu glavu raditi poslove koji ga očekuju. Ministarstvo je na taj način nanelo štetu ovoj ustanovi, i još jednom više htelo da pokaže kako je Narodna Biblioteka mesto sinekure i nerada, u doba, kada se u njoj radi po ceo dan i preko propisanog vremena, i bez nikakve naknade za to.“
O lošem odnosu Ministarstva prema Biblioteci dr Jovan N. Tomić je ostavio pisani trag i u vidu ostavke koju je podneo neposredno pred odlazak u penziju, a u kojoj detaljno izveštava o tome koliko vlasti nisu imale sluha za njegova zalaganja: „Za sve vreme od 1918. god. bio sam lišen svake pomoći nadležnih faktora. Oni su mi više otežavali nego olakšavali izvršenje teškog zadatka: uspostavljanje i reorganizovanje ove važne ustanove. Za prve tri godine (1919 – 1921), lišen ne samo svake pomoći nego i pažnje nadležnih faktora u pogledu izvođenja tog zadatka, borio sam se da sačuvam dragocenu imovinu ove ustanove, kojoj je u slobodnoj državi pretila veća opasnost nego i pod okupatorima.“
Iako je zgrada na Šancu u prvo vreme zadovoljavala osnovne potrebe nacionalne biblioteke, budući da nije bila namenski projektovana, vrlo brzo su se pojavili problemi u vezi sa trajnim čuvanjem nacionalnog bibliotečkog fonda.
Kakva je situacija bila pred Drugi svetski rat može se naslutiti iz dopisa resornom Ministarstvu iz 1939. godine koji je uputio tadašnji upravnik Dragoslav Ilić „Zgrada Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu br. 12 nijednim svojim delom ne odgovara savremenim potrebama Biblioteke. Nesolidnost građenja njenog dokazana je od četiri komisije Ministarstva građevina. Temelji njeni klize, usled čega dolazi do pucanja zidova i tavanica iz kojih otpada malter i zasipa knjige, časopise i novine po magacinima.“ Pored toga Ilić se žalio na vlagu i prokišnjavanje koje oštećuje časopise, on navodi da preopterećene police prete da se uruše pod teretom, a prenatrpane prostorije nisu u mogućnosti da prihvate nove knjige.
Narodna biblioteka Srbije, ovako opisana od strane svojih upravnika, deluje nespojivo sa onim što očekujemo od doma najvećeg nacionalnog kulturnog blaga. Naime, unutar tih ispucalih zidova čuvano je preko 350.000 knjiga, više od 1300 neprocenjivih srednjovekovnih rukopisa među kojima i oni koji su sadržavali „Slovo ljubve“ despota Stevana Visokog, povelju cara Stefana Dušana IV Silnog, dokumente iz Zete iz vremena Crnojevića. Tu su čuvane i zbirke pisama značajne za političku, kulturnu i naučnu istoriju našeg naroda, među kojima su bila pisma Karađorđa, Dositeja Obradovića, Sime Milutinovića, Vuka Karadžića, Đure Daničića...
U opisanim neuslovima naša nacionalna biblioteka dočekala je Drugi svetski rat koji je po nju bio fatalan. Moguće je da bi sudbina fonda Narodne biblioteke Srbije bila drugačija da je imala namensku zgradu sa trezorima za čuvanje dragocenosti u slučaju opasnosti, a za kakvu su se zalagali mnogi upravnici, ali njena sudbina je mogla biti manje tragična i sa merama koje su zahtevale daleko manje sredstava i napora od izgradnje nove zgrade.
Ministarstvo prosvete je pre rata, u svrhu zaštite kulturnog nasleđa, osnovalo Mobilizacijski odsek, a pred početak rata kao tajna lokacija za čuvanje celokupnog fonda Narodne biblioteke Srbije određen je manastir Blagoveštanje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri. U tu svrhu su u biblioteku dopremljeni metalni sanduci i veliki broj najdragocenijih knjiga bilo je pripremljen za transport.
Ipak, 3. aprila 1941. godine došlo je do preokreta. Odustalo se od evakuacije i bilo je uzaludno protestovanje i ubeđivanje upravnika nacionane biblioteke Dragoslava Ilića. Ministar prosvete Miloš Trifunović se oglušio o njegova objašnjenja da nije u pitanju nikakva selidba već najobičnije zbrinjavanje fonda kako ne bi bio uništen u slučaju napada na Beograd. Ministar je ispratio upravnika sa rečima „Metite u podrume, zbrinite kako znate.“ Zaposleni u Biblioteci su ipak na svoju ruku pokušali da organizuju transpor dela najdragocenijih knjiga. Dogovor je bio da kamioni po sanduke dođu upravo kobnog 6. aprila, ali pre dolaska kamiona biblioteku su nadleteli nacistički avioni.
Postojala je još jedna linija odbrane koja je mogla ublažiti strašnu sudbinu Biblioteke. Osim metalnih sanduka u biblioteku su pred rat bile dovezene i kofe sa peskom. Pesak je bio namenjen za gašenje zapaljivih bombi za koje se pretpostavljalo da će biti korišćene u slučaju bombardovanja. Efikasnost zapaljivih bombi bilo je relativno lako umanjiti tako što se u prvom minutu po padu na zemlju zatrpaju peskom. Ostalo je više svedočanstava o tome kako su zapaljive bombe u blizini Biblioteke na takav način neutralisane, pa i kako je upravnik Muzeja Srpske pravoslavne crkve na taj način onemogućio da bombe ugroze tu ustanovu kulture.
Međutim, kada su jedna ili dve zapaljive bombe probile krov biblioteke, nikog nije bilo u njoj da makar pokuša da spreči požar. Upravnik Biblioteke nije bio na dužnosti, iako je postojala takva naredba od strane ministarstva za slučaj napada. Biblioteka je bila prazna i zaključana. Situaciju koja je prethodila požaru opisao je inžinjer Sava Veličković koji je živeo u blizini Biblioteke: „Dim koji se pojavio bio je slab, ali plamena još nije bilo. Gospodin Bondžulović i ja pokušali smo da uđemo u zgradu, da obavestimo stanare da se krov puši, pa da se vatra, koju smo očekivali, za vremena spreči. Zgrada je bila zaključana, nismo mogli ući u zgradu i nismo mogli tu u zgradi nikoga obavestiti. Pored moje zgrade, u Patrijaršiji bio je smešten jedan radni bataljon. Mi smo vojnike ovog bataljona obavestili o tome kakva opasnost preti Narodnoj biblioteci, ali su nam oni rekli, da oni nemaju potrebnog alata i da to nije njihova dužnost, no dužnost požarne čete.“
Radoslav Grujić opisao je sličnu situaciju u kojoj je pokušao da ubedi tri žandarma da mu pomognu da spase „veliko narodno blago“. Na pomen blaga žandarmi su pokazali interesovanje dok nisu shvatili da se radi o Biblioteci na šta su ga prekorili „Tebi je do knjižurina, a ne vidiš tolike žrtve ovde.“ Grujić, iako potresen zbog leševa koji su ležali u blizini, primetio je da se izginulima više ne može pomoći, i insistirao je da se ima još vremena za spasavanje vrednih knjiga. To je razgnevilo predvodnika patrole pa je čak potegao pušku na Grujića kako bi ga oterao.
Još za vreme nacističke okupacije pokrenut je proces oporavka Narodne biblioteke Srbije raspisivanjem poziva za darivanje knjiga u dnevnim novinama „Obnova“ i „Novo vreme“. Objavljeni proglas privukao je veliki broj darodavaca pa je tadašnji upravnik istoričar dr Đorđe Radojčić, već posle nešto više od pola godine od stradanja Biblioteke, uputio molbu za obezbeđivanje odgovarajućeg prostora.
Želja da se nacionalna biblioteka što pre oporavi i žal za stradalim fondom moguće da je doprineo da se u decenijama posle rata pisano blago ceni više nego ranije. Tako je napokon 1966. godine počela gradnja namenske zgrade na Vračaru u kojoj se Narodna biblioteka Srbije nalazi i danas. Ona je svečano otvorila vrata za javnost baš na dan stradanja biblioteke na Kosančićevom vencu 6. aprila 1973. godine. Iako i danas Narodnu biblioteku Srbije predstavljamo sa ponosom kao jednu od najbitnijih ustanova kulture našeg naroda, situacija nije toliko sjajna kako na prvi pogled deluje.
Kako nas podseća istoričar Dejan Ristić, nekadašnji upravnik Narodne biblioteke Srbije i autor naučne studije pod naslovom „Kuća nesagorivih reči : Narodna biblioteka Srbije 1838-1941“, već ukoliko želimo da se pohvalimo sa fondom biblioteke nailazimo na problem koji se, pre svega, ogleda u tome da su naša nacionalna biblioteka ne raspolaže podatkom o obimu i sadržaju fonda koji čuva, kao i da su kapaciteti njenih depoa i trezora odavno u potpunosti iskorišćeni što veoma štetno utiče na njen dalji rad. Naime, iako Zakon o bibliotečko-informacionoj delatnosti obavezuje sve javne biblioteke u Republici Srbiji da reviziju fonda vrše najmanje jednom u deset godina, poslednja uspešno realizovana revizija fonda Narodne biblioteke Srbije obavljena je davne 1972. godine. Upravo sa dolaskom istoričara Dejana Ristića na čelo ove nacionalne ustanove kulture 2012. godine otpočelo se sa revizijom fonda Narodne biblioteke Srbije koja još uvek nije okončana.
Osim toga, nacionalna biblioteka se već decenijama ponovo suočava sa problemom nedovoljnog prostora koji odavno zahteva da se njeni trezori i depoi prošire i tehnički osavremene: Projektom zdanja Narodne biblioteke Srbije na Vračarskom platou, svečano otvorenog za korisnike i javnost 6. aprila 1973. godine, bilo je planirano da trezori i depoi imaju kapacitet za narednih 30 godina. Međutim, usled obilnog priliva građe ti kapaciteti bili su popunjeni i znatno pre isteka projektovanog roka. Drugim rečima, iako monumentalna po svome izgledu i arhitektonskim karakteristikama, zgrada naše nacionalne biblioteke na Vračarskom platou predstavlja pokazatelj našeg zabrinjavajuće neodgovornog odnosa prema kulturi, nauci, prosveti i umetnosti u dužem višedecenijskom periodu.
I dok Vračar krasi građevina Narodne biblioteke Srbije koja i dalje bije bitku da nas ubedi da je pisana reč nasušna potreba jednog društva, ruševine njenog nekadašnjeg zdanja na Kosančićevom vencu stoje bez ikakvog obeležja o zločinu koji se odigrao na tom mestu. Na taj način, dok ne osmislimo spomenik dostojan da opiše ovo veliko stradanje, neobeležene ruševine obrasle korovom predstavljaju obeležje, ne samo stradanju srpske nacionalne biblioteke i nacističkom zločinu, već i našem nemaru prema kulturnom blagu.
Fotografije i tekst: Bojan Džodan
Preporuka za čitanje - Kuća nesagorivih reči: Narodna biblioteka Srbije 1838-1941 - Dejan Ristić
Tekst je pisan za časopis Odiseja u kome je u izmenjenom obliku prvi put objavljen Odiseja br. 5 februar 2021. godine - “Sve njene ruine”