Kada je prvi put počeo rat imao sam 6 godina. Početak rata je borbu između dobra i zla premestio iz bajki u stvarnost svakodnevice. Ta komplikovana priča je prvo grubo okupirala prostor na televizijskom ekranu koji je inače pripadao crtanim filmovima, a koji su me o istoj toj borbi pokušavali naučiti na lakši način. Glomazni ekran me je uporno bombardovao prizorima koji mi nisu bili jasni, ali ipak sam po navici strpljivo sedeo ispred ekrana i iščekivao trenutak kada će beskonačni izveštaji biti zamenjeni prizorom Letećih medvedića, Gustava i profesora Baltazara. Zatim je rat odlučio da se uz dubok naklon predstavi i na grublji način zbog čega sam napustio grad u kome sam rođen. Tako je moja majka jednog naizgled običnog dana 1991. godine, poslednji put obrisala prašinu sa tog glomaznog televizora, ugasila ga, i poslednji put zatvorila vrata našeg doma.

Ni sledeći grad, koji me je ugostio rekom Unom i pozorištem za decu nije dugo ostao naš dom. Njegovo gostoprimstvo nije moglo izdržati pritisak detonacija u daljini. Mogao sam gledati patke koje mirno plivaju Unom, mogao sam slušati vokmen u krevetu i staviti slušalice kada se čuju detonacije, ali čak i u potpunoj tišini one kartonske kutije koje je vitlala oluja iznad zarđalog kontejnera, delovalo je kao da najavljuju novi haos koji se sprema. Tako da sam bio sprečen da u prvi razred krenem u školu koju sam mogao videti sa prozora zgrade. Napustili smo Bihać i tada verovatno još uvek nisam ramišljao o tome kakvu mi to lekciju daje o borbi između dobra i zla.

Kada sam dobio treći dom, u njemu sam se napokon osećao kao svoj na svome. Moguće da je nepristojno prema domaćinu pomenuti kako sam u školi, za koju sam napokon mislio da je moja, imao poneki problem, jer nisam rođen tamo gde je trebalo odnosno jer nemam prezime kakvo se očekuje. Bez obzira na sve, ostao sam zahvalan što me je ta škola naučila da na ćirilici postavljam pitanja o svetu oko sebe. Jer upravo tom ćirilicom, i to na ijekavici, skupio sam hrabrost da ocu postavim pitanje koje me neko vreme mučilo. Postavio sam ga u pauzi igre rata, koju sam često igrao sa decom iz zgrade, dok je pravi rat i dalje trajao. Pitao sam ga da li smo mi na strani dobra, odnosno „Da li smo mi u pravu?“

Danas mi deluje potpuno apstraktno da dete od 7-8 godina može imati ideju da bi u ratu trebalo da stane na jednu od zaraćenih strana. Ne znam da li je to bio loš uticaj televizije, pogrešan pristup u crtanim filmovima, ili loše naučena lekcija u školi. Otkud detetu ideja da se opredeli za jednu od strana, čak i pre nego što shvati da li je ta strana u pravu?

Otac nije imao spreman odgovor. Moguće da mu je upravo to pitanje krenulo odmotavati u glavi misao koju će izgovoriti tek 15 godina kasnije. Prenuo se iz razmišljanja i sklonio mi veliki teret odgovornosti sa dečijeg srca rekavši „Naravno da smo mi u pravu.“ Nekako mi je to bilo potpuno prirodno i očekivano, jer osećao sam nepravdu. Proterivanje već drugi put, iako nisam ništa loše učinio, ne može biti opravdano nikakvim dobrom. Taj osećaj proteranosti identifikovao me bez obzira da li me šutiraju za dobrodošlicu oni kojima sam došao osećajući da im pripadam.

Ispostaviće se da to neće biti jedina dva rata koja su nas čekala na ovim prostorima i koje ćemo sestra i ja upisati u dečije spomenare. Ali, kako je vreme prolazilo i kako su se ratovi nizali, delovalo mi je da otac ima, ili sve više iskustva u odgovaranju na moje uvek isto pitanje, ili sve manje strpljenja da suprotnoj strani da ikakvu šansu da i ona eventualno bude u pravu. Uz odrastanje mi je postalo jasnije da je situacija sa razumevanjem rata mnogo komplikovanija nego što sam to u početku shvatao. Jer, bez obzira sa kojom stranom se identifikovao, ukoliko bi se sve uzelo u obzir, nije jednostavno zaključiti koja od zaraćenih strana mi je prouzrokovala više trauma.

Kada sam treći put napuštao dom nisam se mogao odlučiti šta bi mi bilo draže - da se ispostavi da sam na strani koja nije u pravu, ili da zlo već treći put zaredom pobeđuje. Možda mi je upravo zato nešto zastalo u grlu kada sam prelazio granicu sa Srbijom. Možda to nije bila tuga zbog svih tih domova koje sam ostavljao, možda nisam osetio u grlu ni garež njihovih krovova, ni grebanje korova koji će progutati dedine voćnjake, možda to nije bio pokušaj da progutam ijekavicu koju bi na ulazu u Srbiju bilo bolje izuti, nego mi je u grlu zapala upravo koska borbe dobra i zla zbog koje sam sve teže disao.

Prve godine u Beogradu nisu bile lake, ispunjene skromnim izbegličkim nedaćama koje su roditelji od mene uspešno krili, a koje su taman dobro poslužile da se premosti do sledećeg rata. A taj, ako se nisam zabrojao - poslednji rat, imao je posebnu formu. Tada sam već bio sazreo dovoljno da razumem kako su priče o prethodnim ratovima bile vrlo komplikovane, a naučen sam da i dalje olako odmahnem rukom na poneku priču sa druge strane koja je govorila o tiraniji Srbije. Baš tada je strašna činjenica da skoro ceo svet ratuje protiv naše male države mogla dovesti do toga da se ponovno zapitam koliko je smisleno sve što sam do tada razumeo o borbi dobra i zla.

Iako mi je tada pitanje delovalo najkompleksnije, otac mi je napokon bez imalo premišljanja odgovorio da smo mi definitivno na pravoj strani. Rekao mi je da tolika sila protiv jednog malog naroda ni sa čim ne može biti opravdana, a ako me sećanje dobro služi, tada mu se odmotala i ona davno posađena misao. Zamolio me je da na našoj internet stranici, osim toga da smo meta, napišem i da „Svetski velikani imaju pravo da ispravljaju svoje greške ratovima jedino u svetu u kome nema dece.“

Tada nisam mislio da sam još uvek dete, i bilo mi je drago što se otac brine za decu, to su verovatno oni kojima je to bio prvi rat. Naknadno sam se pitao, zašto mi je ta njegova misao bila u tom trenutku toliko snažna da je pamtim više od 20 godina. Da li mi je delovalo da govori nešto o pitanju koje me muči, ili je ta njegova misao u mojoj glavi začela pitanje na koje ću često odgovarati sledećih 15 godina?

Možda sam je se najintenzivnije setio baš u jednom trenutku ispred televizora, u istom trenutku kada sam se prisetio situacije koju mi je majka prepričala. Tada smo već 15 godina udisali mir, u društvu koje napokon može da pokaže koliko voli samo sebe i koliko može da napreduje kada ga niko ne ometa. Navodni neprijatelji odavno su nas napustili, neki nasilno, a neki u miru. I dok sam stajao ispred tankog ekrana televizora pokušavao sam da razumem otkud toliko mržnje i nasilja na ekranu. Kako to da nismo pokazali koliko smo divni kada nam više niko ne smeta? Kako to da nismo poželeli da uredimo naše društvo na tako veličanstven način da sve te komšije požele da se podvijenog repa vrate u zagrljaj velikoj majci Srbiji? Umesto toga gledao sam kako na ekranu iz dana u dan raste intenzitet laži i nasilja pa sam odlučio da ugasim televizor, obrišem prašinu sa njegovog tankog ekrana i više ga nikada ne upalim. U ugašenom ekranu se možemo ogledati kao i u miru i tišini. Ono u šta su se sabrali svi ti utisci koje sam u miru i tišini čuo, zaštićen od svakodnevne propagande, bilo je poražavajuće.

Pomislio sam kako je vreme koje je proteklo od trenutka kada je moja majka pogladila poslednji put televizor u našem prvom domu do trenutka kada sam ja prešao rukom preko televizora i ugasio ga, bilo dovoljno za tehnološku revoluciju koja je televizor smršala za 15 kg, ali ne mogu biti siguran da li je taj period uticao na količinu laži koje se na njemu serviraju. Gledamo godinama kako lažu građane, izvrću istinu, podmeću lažne autoritete, veličaju zločince, grade kultove, blate one koji postavljaju pitanja, nazivaju izdajnicima one koji ne misle isto... I nije mi jasno zašto sada kada smo svoji na svome nemamo nacionalni servis kome je u cilju da kvalitetno informiše svoje građane kako bi se društvo što zdravije razvijalo. Nacionalna pokrivenost jedino pokriva sramotu, krije istinu, lopovluke i malverzacije, istih onih koji su i ratove vodili i ubeđivali nas da se upravo mi borimo na strani dobra.

Iz tog ugla pitanje koje me od detinjstva mučilo dobija jednu tragičnu dimenziju. Nebrojeno puta je ponovljeno da je prva žrtva rata istina, ali se ne primeti često da je to upravo zato što istina strada pre nego što rat počne. Rat nije borba između dobra i zla, rat je znak da je zlo pobedilo. Nagomilavanje neistine u društvu je kao nagomilavanje zla. U nekom kritičnom trenutku to zlo se mora preliti u direktno fizičko nasilje. S obzirom na količinu laži delovalo mi je da nije teško zamisliti nove ratove u kojima bi zavedeno stado bilo spremno da na mig vođe, uz navodno patriotske parole, krene u izvršenje svake komande.

Zlo ne bira, i ukoliko ponestane spoljnjeg neprijatelja, ukoliko prepozna ugrožen lični interes, ono neprijatelja lako može pronaći i u vlastitim građanima, koje će targetirati izvrćući istinu i pohlepno gužvajući na svom putu svaku instituciju koja mu može ograničiti moć. Građani postaju neprijatelji, izdajnici, lešinari, samo zato što primete neistinu i pojavljuje se govor mržnje među najrođenijima, pokušava se uneti podela i među njima. Kao živi štit, protiv onih koji su prepoznali laž, koriste se oni dovoljno obmanuti da tu laž brane. Zlo se širi kao zaraza, razliva se kroz celo društvo i samo je pitanje gde će se najbrutalnije manifestovati. Zar je potrebno da deca počnu ubijati decu pa da primetimo da je društvo obolelo? Apsolutno je nebitno da li tu postoji direktna veza i odgovornost, dovoljno je primetiti da ti strašni slučajevi, čak i ako su incidentni, plivaju u svakodnevnom nasilju u kome je sveprisutnost zla zamaskirana hrpom neistina. Umesto što se čudimo nad posledicama višedecenijske bolesti, dobro bi bilo da se postidimo što nam tako mnogo treba da primetimo koliko je društvo obolelo. Da li ćemo napokon prihvatiti ovu nezasluženu šansu za katarzu i progovoriti o svemu što nam smeta i što mislimo da nije u redu. Da li ćemo pokušati da se izborimo protiv osećaja užasne mučnine koju izaziva činjenica da oni koji su nas vodili u ratove nastavljaju već decenijama da odlučuju šta je istina u ovom društvu? Kada to primetimo, upravo na putu katarze, moraćemo primetiti da i pitanje koje sam postavljao kao dete dobija poražavajući odgovor, jer sa takvim ljudima na vlasti mi smo u najboljem slučaju mogli biti samo jedna od strana zla.

Blog

Jedna od strana zla