Godišnjica bombardovanja

24.03.2025. godine

Toliko je komplikovano govoriti o bombardovanju SR Jugoslavije 1999. godine... Ukoliko bih dozvolio sebi da napišem prvu asocijaciju koju sam imao kada sam video ovog dečka sa target majicom, kojom me vratio 26. godina u prošlost, to bi bila jedna od prvih uspomena koju vezujem za bombardovanje. Setio sam se situacije u kojoj mi je otac oštampao tuce meta, dao mi ih u ruke i rekao, evo, ako ideš negde, podeli deci. I onda ne samo da bih ispao grub prema ocu, ako bih primetio da to simbolično prilično oslikava situaciju u kojoj nam je patrio zločinačkog režima svima lagano nacrtao mete na čelima, već bi me zbog takve nespretne asocijacije lako mogli videti kao izdajnika koji traži opravdanje za zločinačko bombardovanje. Isto tako, ako sam bombardovanje upravo nazvao zločinačkim, onda će me neko poželeti svrstati među one koji misle da su nam Evropa i Amerika iskonski neprijatelji od kojih se ne možemo nadati dobru, i verovatno ne bi očekivali da duboko verujem da je upravo to kultura kojoj pripadamo i iz koje imamo mnogo da naučimo. Pa opet, ako tvrdim da je to naša kultura i da su nam to prijatelji, verovatno bi neko pomislio da nemam ništa ni protiv toga da se Generalštab prepusti Trampovom zetu, iako ja mislim upravo suprotno, da je tako nešto apsolutno nedopustivo i da je ne samo skrnavljenje naše kulture već i skrnavljenje svih žrtava bombardovanja. A kada već insistiram na obziru prema žrtvama, neko me može pomešati sa onima koji na protestima nose transparent o 6000 žrtava ili onaj koji kaže da se operacija zvala „Milosrdni anđeo“ za šta sam ubeđen da su potpune neistine. I onda, kada već tvrdim da su to neistine, zar nisam jedan od onih koji je kritikovao studente zbog problematičnih objava povodom godišnjice bombardovanja? E pa nisam ni taj. Ne zato što mislim da takve objave nisu problematične već zato što sam siguran u to da su studenti najmanje krivi što ih je o ovoj ozbiljnoj temi zatekao takav haos da se u njemu teško orjentisati i razdvojiti istinu od laži. Na protestu sam osećao ponos zbog toga što mi je delovalo kao da po prvi put imamo narodno obeležavanje ove godišnjice, bez obzira na sve problematične poruke koje sam tamo mogao videti. Sve te poruke potvrđivale su još jednom ono što već dugo ponavljamo, a to je da se nalazimo u predpolitičkom društvu u kome se čak i podaci o bombardovanju korise za sakupljanje jeftinih političkih poena. U situaciji u kojoj posle 26. godina i dalje ne znamo koliko je bilo žrtava i kako se zvala operacija, nije čudo da nam je još teže osvrnuti se na ono što je, bez ikakve želje da se bombardovanje pravda, prethodilo agresiji. Kao što to obično biva, ta teža pažnja, usmerena na naše zlo donela bi nam mogućnost da kolektivnu krivicu prebacimo na konkretne vinovnike, a onda još potpunije osudimo i zločin agresije. Poraz društva je u tome što su upravo ti i takvi i dalje na vlasti pa je jasno da upravo oni ovakav limbo predpolitičkog stanja održavaju kako bi se od istine što dalje odlutalo. U takvoj neartikulisanoj atmosferi je veliko i neopisivo blago što su studenti, ne samo zainteresovani za ove teme, ne samo što u ovom haosu prepoznaju da nešto nije kako treba, već i što su spremni na velike žrtve kako bi se iz limba napokon izašlo. O tome kako se operacija tačno zvala i šta joj je prethodilo, tek ćemo razgovarati, ali u političkom sistemu u kome nas mediji neće bombardovati besmislicama i u kome neće biti zatvoreni za sve ono što u sebi ima zrno razuma i iskrene dobre namere.