Adam i Eva
Često su mi usta bila puna Adama i Eve. Toliko sam ti ih pominjao bez objašnjenja, da je prosto čudno kako me njihovo lepršanje po nepcima nije ranije nateralo da priznam šta o njima mislim. Ti znaš da je ta priča vrlo složena. Ne može se prepričati ni u sedam reči, ni u sedam rečenica, pa se pitam koliko ću ti uspeti dočarati u ove skromne četiri dimenzije. Mada, možda je prednost što će ovaj put to biti tri dimenzije vremena nanizane na jednu dimenziju prostora, baš u nizu slova koje pratiš.
Ko su njih dvoje?
Već sam ti priznao da je za mene pitanje „Da li Bog postoji?“ potpuno besmisleno. Jer, ukoliko na ovom svetu postoji samo jedan jedini čovek koji veruje da postoji Bog, ako ni zbog čega drugog, a ono u skladu sa lepim manirima, obavezni smo da pitanje „Da li postoji Bog?“ zamenimo pitanjem „Šta je to Bog?“ Slično tako, ja ne sumnjam ni u to da se dvoje ljudi nekada davno volelo ispod neobičnog drveta, nego sumnju menjam pitanjem šta je to što možemo naučiti od prvih koji su spoznali. Ti se sećaš, oni su opisani kao mladi skoro koliko i prvo odvajanje kopna od vode, svetla od tame i zvuka od tišine. U taj, možda i najegzotičniji deo priče, vrlo lako možemo da poverujemo. Zar nije na taj način poetično opisana ljubav, u kojoj po prvi put čvrsto stanemo nogama na tlo sa glavom u oblacima, i u nečijem pogledu ugledamo svetlost, a u razgovoru, slušajući, upoznamo se i razumemo sa nekim? Naravno, ovu priču možemo tumačiti i manje romantično, ali njeno racionalno tumačenje preti da nam ponudi još čarobniju sliku. Odmah je jasno da današnji svet ne može biti fiziološki produkt ljubavi Adama i Eve. Ne moramo biti mnogo maštoviti da bismo pretpostavili kako se ispod drveta spoznaje desilo nešto drugo. Upravo pod drvetom pod kojim se dvoje upoznalo moguće je da se dogodila ona jezička revolucija u kojoj su njih dvoje uspeli da formulišu svoju ljubav na način koji se lakše i potpunije mogao prenositi kroz generacije. Možemo potpuno smisleno pretpostaviti da je samo dvoje ljudi, upoznavajući se, uspelo da osvesti neke od fizioloških procesa toliko jasnije da se kroz tu jasnu formulaciju prenela i na širu zajednicu. Još hrabrije, možemo pretpostaviti da osvešćivanje fizioloških procesa, kroz komunikaciju sa drugim bićem, može voditi ka jednoj novoj stvarnosti u kojoj tek imamo dovoljno opravdanja za postojanje samosvesti i slobodne volje. Sa takvim objašnjenjem njihova priča i ne može da se razume drugačije nego kao priča o nastanku prvog Čoveka.
Ali, kao što sam ti obećao… Njihova priča možda ipak nije o prošlosti. Moguće je da je ona priča o sadašnjosti. Ako zamisliš jedan iskren poljubac, koji nije uzrok, nego posledica neograničenog razumevanja koje kroz jedan zajednički jezik, ispunjava njihova usta i prostor između dva razdvojena tela istinskim shvatanjem, koje žari njihove neurone da u cvatu pletu moždane sinapse jednu oko druge granajući se ka granicama stvarnosti i praveći tako jedno moždano stablo, upravo ono stablo pod čijom krošnjom se njih dvoje vole. Ta zajednička krošnja, koja čuva plod samospoznaje, zar nije to ono što se dešava i danas? Ili ajde da budemo manje optimistični, zar nije to ono što bi bilo divno da se bar ponekada danas dogodi? Svaka naša ljubav bi trebalo da doprinosi, ne slici o ljubavi za koju smo čuli i izgradili je možda i na pogrešnim uzorima, već ljubavi koja je neuhvatljiva, uvek drugačija i koja opisuje jedan novi poseban svet. I čak ako ti deluje da time tražimo previše, setićeš se da u nekim razgovorima, načinu na koji takvi razgovori prelamaju svet koji nas okružuje, načinu na koji zajedno odgovaramo na postavljena pitanja, setićeš se da u takvim razgovorima unutar sebe gradimo sliku osobe koja sa nama razgovara i na taj način unutar sebe razgovore nastavljamo čak i kada ta osoba nije više fizički prisutna. Spoznaja stvarnosti kroz drugo biće nije samo otkrivanje sebe i drugog, ona nije ni samo stvaranje sebe i drugog, ona je stvaranje celog sveta. Njihov poljubac pod drvetom ispletenom od razumevanja može biti ne samo trenutak u kome je stvoren Čovek već i trenutak u kome je u ljubavi stvoren Bog.
I šta ako ti na kraju kažem da priča o Adamu i Evi ne mora biti ni to… Ta priča iz knjige postanja ne mora biti ni naš početak, ni naša sadašnjost. Na taj način je možda opisan naš kraj. Možda bi na takav način i kraj za koji ponekada mislimo da je već dugo isti, postao nešto novo.
