Portreti Tišine
Ukoliko u ranim jutarnjim časovima sretnete vitku priliku u dugom mantilu sa dugom plavom kosom kako čeka pored stativa sa fotoaparatom, to će verovatno značiti da ste joj upravo upropastili fotografiju
Mia Trokar je fotograf koji nam dolazi iz drage nam Slovenije da sa nama podeli autentičan, vrlo zanimljiv pristup fotografiji. Ova vedra devojka je pre nekoliko godina počela projekat sa interesantnim pristupom uličnoj fotografiji. Bez obzira na to koliko se “upecali” na za neke verovatno egzotičnu priču o poreklu i interpretaciji njene ideje, ono što joj ne možemo osporiti jeste to da je vizuelni produkt vrlo interesantan. Naime, osnova njene ideje jeste da fotografiše poznate gradske trgove u apsolutnoj usamljenost. Ona bira najpoznatije i najprometnije trgove evropskih gradova i pokušavajući nas ubediti da ih ne poznajemo dovoljno predočava nam o njima nešto potpuno novo. Pokazuje nam kako izgleda njihova tišina. Početkom ove godine je odlučila da obraduje Beograd i da mu napravi portrete na kakve nije navikao.
Kada si počela da radiš na projektu “Portret tišine”, i otkud je potekla ideja?
Pre nepune tri godine sam fotografisala prvi put nešto što bi se moglo shvatiti kao deo ove serije, i to sa potpuno drugačijom idejom. Ideja mi je bila da eksperimentišem sa HDR fotografijama, ali je nekim sticajem okolnosti ispalo da nisam izabrala dobro vreme za takvo fotografisanje. Iz toga se rodila potpuno nova ideja. Kod HDR-a obično je vrlo bitno da nebo bude zanimljivo, a ja sam nekim slučajem odlučila da fotografišem noću trg svetog Đakoma u Udinu gde sam inače rođena. Dobijena fotografija sa dosadnim crnim nebom mi se nije odmah svidela jer to nije ono zbog čega sam došla, ali je ona na odličan način prenela tu divnu atmosferu koju sam osetila sama na tom trgu. To je trg na kome sam bila stotinama puta i mislila sam da ga poznajem, a onda, te noći, on mi je pokazao svoju tišinu.
Šta te je privuklo u tišini?
U tišini me je privuklo nepoznato, i to toliko snažno da sam celu ideju oblikovala prema njoj. Postoje mesta kojima ste prošli stotinama puta i koja su mesto okupljanja mnogih ljudi svakim danom, takva mesta sve više upoznajete, uvek ima neki novi detalj za primetiti. Upoznati tišinu takvog mesta je kao da mu upoznate osnovu, tek tada počinjete da razumete njegovu suštinu. Mislim da je to tako i sa ljudima, zato sam ovoj ideji pristupila ovoliko ozbiljno i predano. Osim toga probajte i sami jednom da budete uz neki poznati trg kada nema nikog na njemu i dočekajte sami sa njim da se probudi dan i da se pojavi prva jutarnja gužva. Osetićete kao da su svi ti ljudi došli kod vas u goste, odnosno kao da je trg vaš. Svaki sledeći put kada odete na takav trg bez obzira koliko veliku gužvu zateknete primetićete da ga prožima tišina koju ste upoznali i koja svemu daje drugačiji smisao.
Koji gradovi su bili dovoljno hrabri da podele sa tobom svoju intimu?
Za sada sam fotografisala samo gradove po Evropi, ali sam među njima obišla neke od najlepših svetskih trgova kao što su trg svetog Marka u Veneciji, Veliki trg u Briselu, Starogradski trg u Pragu, kao i mnoge poznate znamenitosti. Takva putovanja verovatno ne bih mogla realizovati da evropska fondacija za kulturu nije prepoznala moju ideju kao nešto što treba podržati, u okviru “step beyond” programa omogućuli su mi ne samo putovanja već i to da me u gradovima u koje dolazim dočekaju širom raširenih ruku. Deo njihove brige je i da mi skoro u svakom gradu u kome boravim i napravim seriju slika obezbede da izložim svoje radove što me dodatno motiviše.
Da li bi neke tišine posebno izdvojila? Koje gradove bi želela sledeće da obiđeš?
Svaka tišina je priča za sebe. Svaki portret tišine iza sebe sadrži neku zanimljivu priču. U nekim poznatim gradovima je skoro potpuno nemoguće zateći neku znamenitost apsolutno samu u koje god doba dana/noći da je obiđete. Npr. oko Ajfelovog tornja se stalno neko muvao, i tri dana sam se budila u rane sate i nisam uspela da upoznam njegovu tišinu. Ipak fotografija Ajfelovog tornja se našla u postavci na izložbi u Parizu jer bez obzira na ljude koji su prolazili kadrom zbog korišćenja duge ekspozicije na fotografiji vam se čini kao da ljudi nisu prisutni. U Pragu sam imala neverovatnu situaciju koja me je potpuno oduševila, nekoliko policajaca koje su uputili o čemu se radi su mi pomogli da zamolim nekoliko turista koji su u ranim jutarnjim satima želeli da budu na trgu da mi daju nasamo desetak minuta sa trgom. Trenutno mi je želja da fotografišem Crveni trg u Moskvi, nadam se da će mi se uskoro pružiti prilika.
Šta Beogradska tišina priča?
Beograd mnogo volim, i uvek se osećam posebno kada dođem ovde. Drago mi je što ga nisam fotografisala među prvim gradovima, pa sam njegovu tišinu fotkala sa već dobrim iskustvom. Ne mogu vam opisati nestrpljenje koje sam osećala iščekujući njegovu tišinu. Nadam se da sam bar malo dočarala na fotografijama, ali vam predlažem da i sami poslušate šta priča.
Znači uskoro i Beograd može da se raduje izložbi svoje tišine?
Nažalost ne! Nisam baš razumela zašto, ali ovde je vrlo komplikovana situacija sa gradskim galerijama. Ja sam potpuno odustala da trošim vreme pokušavajući shvatiti u čemu je tu problem i kako to funkcioniše. Umesto toga ću što više vremena provesti sa Beogradom i njegovom nezaboravnom tišinom.
Mia Trokar je rođena 1990. godine u Udinu (Italija). Završila je studije fotografije na fakultetu umetnosti univerziteta u Ljubljani. Zahvaljujući njenom projektu „Portret tišine“ imala je 8 samostalnih izložbi po velikim evropskim gradovima. Osim projekta „Portret tišine“ izlagala je u Sloveniji i Italiji seriju fotografija „Oblaci boje neba“ i „Jutra”.