Njen portret
Eh kada bi mi dozvolila da je gledam.
Ali da je gledam kao da ne vidi da to radim.
Eh da mogu da je gledam bas kako ja to zelim... slobodno i iskreno... da je ne uplasi ono sto moze prepoznati u mom pogledu.
Da uzivam u svetlosti koja je obasjava i oblikuje joj crte lica.
Zelim da je gledam nezno. Jos neznije bih je obasjavao pogledom nego sunce koje je obasjava sa leve strane. Toliko nezno da mozda ne bi primetila moj pogled cak i kada bi me pogledala.
Kada bi samo imala strpljenja da ceka da vidim sve sto je u mojoj moci, da otkrivam taj carobni nezni svet u svakom pramenu kose i u svakom njenom treptaju.
Bas mnogo zelim da je tiho posmatram satima, da prepoznajem u njoj lepotu i umetnost, da se ona u svojim osmesima pojavljuje i nestaje, da prepoznajem nju, sebe, ceo svet.
Ali znam da je mnogo to sto trazim, znam da je svesna koliko mnogo se moze videti kada se tako gleda.
Eh kada bi mogla biti toliko snazna da ponese taj teret i ostane gotovo ravnodusna pred mojim iskrenim pogledom, svesna svega, a bez stida i straha, eh kada bi to mogla i takav mi pogled uputila siguran sam da bih se ja postideo i skrenuo pogled istog trena.
